Jer ja sam dišin sin

Eko Taxi Vranje

Jer ja sam dišin sin

Za krivično delo osumnjičen je Janko Djorđević, inače sin Olivere Djorđević, doskora direktorke RT Vranje i sadašnje profesorke vranjske gimnazije, i Bože Djorđevića, direktora Srednje hemijske škole; žrtva je, pak, učenik prve godine te prosvetne ustanove



„Radom na terenu, policijski službenici su došli do podataka da su u tuči maloletnom J.S. (1993) iz Vranja nanete teške telesne povrede. Nakon prikupljenih podataka, događaj je službeno evidentiran, policijski službenici su Opštinskom javnom tužilaštvu u Vranju protiv Janka Dj. (1990) iz Vranja, podneli krivičnu prijavu zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teška telesna povreda“.
Radom na terenu, i novinari su saznali da je za ovo krivično delo osumnjičen Janko Djorđević, inače sin Olivere Djorđević, doskora direktorke RT Vranje i sadašnje profesorke vranjske gimnazije, i Bože Djorđevića, direktora Srednje hemijske škole; žrtva je, pak, učenik prve godine te prosvetne ustanove.

NIJE TAJNA

No, da idemo redom; ako apstrahujemo da je ceo grad znao za incident, koji se desio još 28. septembra oko 01.00 sati, u Gradskom parku, kada je nesrećnom dečaku naneta teška telesna povreda u vidu preloma vilice, tek je Nezavisna TV 017 organima gonjenja skrenula pažnju na ovu priču, kojom bi, valjda, po službenoj dužnosti oni trebalo da se pozabave.
U ovom gradu, skoro svaki pisani tekst u štampanom mediju, ili vest na elektronskim medijima nezavisne provenijencije trebalo bi da izazove dužnu pažnju pomenutih organa gonjenja; na žalost, daleko je to od stvarnosti. Pa ipak, ponekad se posreći, kao u ovom slučaju. Naime, na adresu Nezavisne TV 017 u ponedeljak, trećeg novembra, stiglo je pismo roditelja pretučenog dečaka, u kome se, između ostalog, kaže: „Slučaj koji se odigrao nije više tajna. Doduše, prepričavanje samog događaja i to šapatom od uveta do uveta nije više tajna. Na očigled svojih vršnjaka punoletni dečko izudarao je (išutirao) tri godine mlađeg momčića. Ishod batina je nekoliko izbijenih zuba i prelom vilice. J. je pokušao da slučaj sačuva kao tajnu. Pritisnut od roditelja, ispričao je slučaj, jer je u međuvremenu obavljena operacija vilice. Hranu uzima uz pomoć cevčice“.
Roditelji su, ipak, bili uporni, i saznali ko je naneo teške telesne povrede njihovom sinu: „To je Janko Djorđević“, kaže se u pismu, „od oca Bože i majke Olivere. Sin direktora Hemijske škole u Vranju, i donedavno direktorke Radio-televizije Vranje, a sada profesora gimnazije. Brižni otac kreće u akciju spasavanja svog sinčića. Svestan da je Janko punoletan i da ga zakon neće mimoići, svakodnevno obilazi porodicu nesrećnog dečaka. Nudi pare, pomoć u školi, jer je J. đak prve godine Srednje hemijske škole u kojoj je on direktor. Vrši pritisak, a to je krivično delo. Mi, roditelji, očekujemo da će se državni organi uključiti u resvetljavanje slučaja, a počinioca i njegovog oca stigne zaslužena kazna“.

ČETVRTI-PETI DAN

Televizija 017 je reagovala, i poslala ovo pismo Policijskoj upravi, uz prilog u kome se kaže: „Na adresu Nezavisne TV 017 u ponedeljak, 3. novembra 2008. godine, stiglo je pismo koje vam šaljemo u prilogu. Kako je otac nesrećnog deteta do te mere zaplašen i uznemiren, molimo vas za sledeće informacije:
-Da li je i vama upućeno ovo pismo?
-Ako jeste, kakve ste mere preduzeli?
-A niste dobili pismo, smatrajte da ga imate?
-Molimo vas da TV 017 i javnost obavestite o ishodu preduzetih mera“?
Policijska uprava Vranje 12. novembra otpisuje Televiziji 017: „U vezi navedenog događaja, obaveštavamo vas da slučaj nije prijavljen Policijskoj upravi u Vranju. Radom na terenu, policijski službenici su došli do podataka da su u tuči maloletnom J.S. (1993) iz Vranja nanete teške telesne povrede. Nakon prikupljenih podataka, događaj je službeno evidentiran, policijski službenici su Opštinskom javnom tužilaštvu u Vranju protiv Janka Dj. (1990) iz Vranja, podneli krivičnu prijavu zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teška telesna povreda“.
Sve se u ovom slučaju odvija mučno, teško, svi su zatvoreni, ili „nedostupni“. Istina posle skoro dva meseca izbija na videlo, a da li će izbiti, videće se posle okončanja procesa, koji je neumitno počeo. Naime, Opštinsko javno tužilaštvo u Vranju podnelo je zahtev za sprovođenje istrage protiv Janka Djorđevića, zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo nanošenje teške telesne povrede.
Otac povređenog dečaka, Ivica STANKOVIĆ, bio je vrlo uznemiren, ali i uzdržan u izjavi.
-Ne bih želeo ništa da pričam o tome, kroz šta prolazim. To što je bilo bilo je, još uvek sam po doktorima, svaki četvrti-peti dan sam na Otorinolaringologiji vranjske bolnice. Nemojte više da me zovete, bio je i policijski inspektor, uzeo izjave, pitajte njih. A kako je sin? Pa, evo bili smo baš danas (utorak, 18. novembar) da mu skinu te proteze, međutim, još nije zaraslo kako treba, i produžava se još nedelju dana.
Šta će zarasti? Vilica, ili duša, pitanje je i za roditelje i Janka i J. i za državne organe i za društvo. Na ovakvim primerima ispituje se savest porodice, škole, društvene zajednice, pojedinca. U protivnom, sve se može podvesti pod odrednicu – „dečja posla“… Ostarismo, a ne odrastosmo.


PRITISAK
Otac osumnjičenog Janka Djorđevića, Boža Djorđević, smatra da je u pozadini slučaja pritisak na njega i suprugu Oliveru:
-Nemam pojma šta se dešava, bila je ta gužva, neki su proglasili dete krivim i pre utvrđivanja krivice. Ali, pritisak se trpi, javljaju se anonimne prijave kao da je to ne znam šta. Ima hiljadu stvari u ovoj zemlji, dogodila se tuča, molim lepo, dete se slučajno našlo tamo, kao i ovo, to je bila grupa od tridesetak mladih ljudi.
-Ako je podneta prijava, to ne znači da je kriv, može svako da podnese i sto prijava. Kad bude proglašen krivim, onda to objavite, nemojte više da vršite pritisak. To je jedan običan slučaj koji se događa svaki dan, deca se dokače, e sad, kako se ovo karakteriše, toliko javnih reči, tolika briga o mom detetu, i o direktoru, i o bivšoj direktorki RT Vranje? Organi će reći svoje, i nema potrebe da više komentarišem.
-Može biti da je cela stvar iskonstruisana, mislim da nema razloga da novine toliko pišu o tome. Ako je nečija želja da se nečija imena toliko nađu u štampi, neka se nađu, ja se ne stidim ničega. Ali, videćemo šta je od toga tu tačno, i vi bi trebalo da se pozabavite time ko piše ta anonimna pisma.
-Nemojte više da vršite pritisak na ljude, dogodilo se nešto što se svaki dan događa i u školi i van škole, tuče, deca su to, učenici, nije niko umro! Vi radite svoj posao, ali toliki pritisak, pa mi treba da živimo i posle direktorovanja, da dočekamo penziju, da se krećemo po ovom gradu, da se srećemo…



  • Ostavi komentar