Pozorište u kući

Eko Taxi Vranje

Pozorište u kući

Tvrdi da nije imala precizan plan kako će da vaspitava svoje klince, ali je predvidela da uvek bude mnogo smeha, zabave i razgovora. Nije je mrzelo da se maskira, pravi predstave u kućnoj režiji, šije im kostime…



Roditelji (u nekim slučajevima nažalost) ne mogu da se biraju, ali sve i da su imali tu mogućnost petnaestogodišnji blizanci Jug i Julija i njihova godinu i po starija sestra Emilija teško da bi mogli da nađu zabavniju mamu od njihove Radmile. S obzirom da je glumica, zabava joj nekako dođe u opisu posla, ali je ona, zbog dece, posao uvek „nosila“ kući.

ŠAMPITE

Radmila priznaje da je htela samo jedno dete.
– Računala sam da je za moj doprinos naciji dovoljno da rodim jedno. I kako mi je težak bio porođaj bila sam još ubeđenija u to – kaže Radmila.
Prvu trudnoću obeležile su joj šampite. Bila je, priznaje, u stanju da ubije zbog njih.
– Jela sam ih kao nenormalna, kad mi se prijedu morala sam odmah da ih imam. Skoro mi je palo na pamet da pitam Emiliju da li voli šampite, kao ono što majka jede u trudnoći to dete kasnije voli da jede. Naravno da nema veze sa životom, a i nema više onakvih šampita kao nekad – priča Radmila.
Porođaj sa Emilijom bio je težak. Porađala se od tri ujutru pa do deset uveče sledećeg dana. Možda sebično zvuči, ali Radmila iskreno priznaje da je na kraju samo imala na umu da se agonija konačno završi.
– Kad se rodila Emilija bili smo nekako iznenađeni, mada nam nikad niko nije ni rekao kog je pola beba. Ja sam, onako majčinski, osećala da će da bude žensko, a suprug je mislio da je garantovano muško, pošto se neverovatno ritalo u stomaku, pa smo zaključili da to mora da je neki budući fudbaler – seća se Radmila.
Ime Emilija dobila je u poslednjem trenutku, iako su do tada u opticaju bila neka druga imena – Maja, jer je trebalo da se rodi u maju, a Uroš, ako se ipak ispostavi da je dečak.
Radmila je od onih pritrnih majki koja je bebu obasipala čestom i nepotrebnom pažnjom. Tako je u sobi gde je spavala Emilija bilo neverovatno toplo, stalno je bila u strahu da li beba diše, pa je njoću skakala i prislanjala uvo uz Emilijina usta.
A onda je, na opte iznenađenje, pre svega svoje, ostala u drugom stanju kad je Emilija imala samo godinu i po dana. Doduše, bila je ubeđena da ima neke zdravstvene probleme, nova trudnoća nije joj padala na pamet, ali je doktorka Gordana Djorđević, razvejala sve njene nedoumice.
– Kad mi je rekla da su blizanci malo je reći da sam bila u šoku. A onda me je ubedila da treba da ih rodim i kući sam se vratila sa osmehom od uva do uva – seća se Radmila.
Naažalost, trudnoća sa blizancima bila je veoma rizična, pa je Radmila veći deo drugog stanja provela u krevetu.
– U petom mesecu morali su da mi urade serklaž. A ja, genije, umesto da se posle toga pazim, ponašala sam se kao da se ništa ne dešava. Tako sam mrtva ladna uzela da glancam parket kad smo krečili. I ništa mi nije bilo sve dok nisam otišla da se istuširam, a onda sam u kadi videla nešto što mi je ličilo na gumicu za tegle. Uspaničeno sam pozvala doktorku Gocu i objasnila joj šta mi je „ispalo“ a ona je samo izgovorila „Crna Raco, to je popustio serklaž“. Tako da sam do kraja morala da ležim i pijem lekove koji su imali nimalo prijatne prateće pojave. Uzgred, serklaž su mi radili na živo, pošto u bolinici te 1993. godine nije bilo anestezije – priča Radmila.
To ležanje joj je, međutim, izašlo na nos, tako da je jedva čekala da se porodi. Toliko joj je dosadilo da je jedne večeri, ne mogavši više da izdrži, plačnim glasom pozvala doktorku Gocu i rekla joj da mora da se porodi te večeri ili će da „crkne“.
– Žena je zbog mene došla od kuće, uključila mi indukciju i začas sam se porodila. Prvo se rodio Jug, a posle desetak minuta i Julija. Ja sam opet navijala da budu devojčice, ostali su smatrali da su sad dečaci na redu, a ovako su svi bili zadovoljni – smeje se Radmila.

MUKE ŽIVE

Ali, kad se probudila sledećeg dana sa tri bebe oko sebe, nije joj baš bilo do smeha.
– Samo sam sela i zaplakala. Bukvalno nisam znala odakle da počnem i šta prvo da uradim. U jednom trenutku sam se ipak trgla i pomislila da mi plakanje baš ništa neće pomoći, nego da treba, što bi rekli Vranjanci, da se „opravljam“ na rabotu. Da ne grešim dušu, svi su mi pomagali, mada je noću bilo najteže. Samo čujem „bam“, a ono ispala mi flašica iz ruke. Ti prvi meseci su mi stvarno bili mnogo teški, dok sve nije došlo na svoje mesto – objašnjava Radmila.
Emilija je na čudan način pokazivala ljubomoru. Prema bratu i sestri nije bila agresivna, ali je odjednom dobijala visoke temperature, tek tako iz čista mira. Lekari nisu mogl ida pronađu uzrok, sve dok se nisu setili da bi „virus“ mogao da se zove Jug i Julija.
– Sećam se da me molila da vratim bebe odakle sam ih uzela, jer dovoljno su bili kod nas. Shvatila sam da se ona oseća suvišnom, a, opet, nije mi uopšte bilo lako sa troje dece. Uz to, Jug je od početka bio nežnog zdravlja, pa smo ga maltene stalno nosili na rukama. Sa dve i po godine imao je spiralni prelom butne kosti, jer mu je Emilija u igri skočila na nogu – kaže Radmila.
Radmila tvrdi da nije imala precizan plan kako će da vaspitava svoje klince, ali je predvidela da uvek bude mnogo smeha, zabave i razgovora. Nije je mrzelo da se maskira, pravi predstave u kućnoj režiji, šije im kostime…
– Ma, kakvi mrzelo! Ja sam i od hrane pravila prave modne kreacije. Pošto nisu bili baš ješni, morala sam da se dovijam na razne načine. Tako sam kačamak zvala „zini – glini“. Sipam im kačamak na tanjir, to je kao lice, onda od rendanog kačkavalja napravim kosu, od kečapa oči i nos i njima to bude toliko zanimljivo da su u slast jeli, čak me i terali da im pravim – objašnjava Radmila.
Na meniju su imali i palačinke u boji, jer je maštovita mama u testo stavljala boje za hranu, pa su jeli zelene, crvene, ljubičaste palačinke.
– To je sam malo dobre volje, a postiže neverovatne rezultate – savetuje Radmila.
I kakva bi to glumica bila kad ne bi sa svojim klincima pravila predstave. Omiljena im je bila „Čarobnjak iz Oza“. Na pravu pozorišnu scenu stali su veoma rano, ali je samo Jug i dalje ostao veran „daskama koje život znače“. Devojke su krenule nekim drugim putem, pa Emilija uči za budućeg ekologa, a Julija veoma uspešno svira flautu.
– Veoma su različiti po temperamentu, interesovanjima, blizanci uopšte nemaju dodirnih tačaka međusobno. Emilija je veoma osetljiva i stidljiva, Jug je naš starmali, a Julija je tvrdoglava i veoma uporna. Sestre se odlično međusobno slažu, a čini mi se da je Jug, barem u ovom periodu, bliži sa Emilijom nego sa Julijom – navodi Radmila.
Kako god, porodici Djorđević nikad nije dosadno. A kako bi i moglo da bude kad i bukvalno imaju pozorište u kući.


BROJIM DO TRI
– Nemam neki sistem vaspitanja i ne mogu da kažem da sam stroga ili popustljiva. Ja, jednostavno, brojim do tri i svi oni odlično znaju kad preteraju. Sad ni do dva ne stižem – smeje se Radmila.
Ono što ona smatra presudnim u vaspitanju je da nema tabu tema. O svemu se otvoreno priča i svako može da kaže sve što ga muči i da pita sve što ga interesuje.
– Mislim da smo uspeli da izgradimo međusobni odnos poverenja i to mi je najvažnije. A to da li će da budu odlični ili vrlodobri manje je važno. Kad je škola u pitanju samo želim da iz svojih talenata izvuku maksimum i tu nema popuštanja – tvrdi Radmila.
Glosa
Tako sam kačamak zvala „zini – glini“. Sipam im kačamak na tanjir, to je kao lice, onda od rendanog kačkavalja napravim kosu, od kečapa oči i nos i njima to bude toliko zanimljivo da su u slast jeli



  • Ostavi komentar