Nekoliko slučajnih krijumčara

Vranjski taksisti, koje je Specijalni sud oglasio krivim za zločinačko udruživanje i krijumčarenje ljudi, tvrde da su osuđeni bez ijednog dokaza koji potvrđuje njihovu vezu sa organizatorima kriminalne mreže

Ako vas neki poznanik ljubazno zamoli da grupu stranaca, ili makar jednog stranog državljanina prevezete od tačke A do tačke B na području Srbije, dobro razmislite jer biste, i pored odsustva umišljaja i namere, mogli postati krijumčar ljudi. Ovakvo upozorenje, koje se posebno odnosi na ljude koji se bave prevozom putnika (taksisti, linijski prevoznici), možda deluje prejako, no, to nije najgori epilog za onoga ko bi bez svog znanja postao važna karika u lancu krijumčarenja ljudi, što je uz nečiju obmanu realno moguće. Naime, vrlo je verovatno da bi vas u toj situaciji zaskočili specijalci UBPOK-a, a u nastavku biste najverovatnije bili osuđeni na višegodišnju kaznu zatvora.

KRIVICA

Upravo se tako nešto dogodilo dvojici vranjskih taksista, Zoranu DODIĆU (43) i Ivici DjORDjEVIĆU (43) (u slučaju o kome su „Vranjske“ pisale u prošlom broju). Oni su se, tvrde u svojoj ispovesti našem listu, samo „našli u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu“. To im se, istina je, u konkretnom slučaju za koji ih je teretilo Specijalno tužilaštvo, dogodilo u više navrata dok su, kako kažu, naivno mislili da put Beograda ili na drugim relacijama, po pozivu i važećoj tarifi, prevoze strane državljane, obične poslovne ljude. Policija ih je, međutim, pratila i sve snimala. Optužnica je bila žestoka. Uz deset imena krijumčara iz cele Srbije, na optužnici Specijanog tužilaštva za organizovani kriminal našla su se i njihova. Optuženi su za pripadništvo organizovanoj grupi, uz tešku kvalifikaciju – zločinačko udruživanje. Ovakvih scenarija ima i bez nespornih dokaza koji vas dovode u vezu sa takvom vrstom kriminala i njegovim eksponentima, tvrde pravni eksperti, objašnjavajući kako takvo dokazivanje na sudu nije ni potrebno. Dovoljno je samo da ste nesvesno postali „karika“, pa makar bili najveći borac protiv trgovine ljudima.
Analizirajući sudsku praksu, zaista je teško dokazati odustvo namere, posebno ako su vas policijski inspektori snimili kako izvesne osobe, za koje niste ni sanjali da su ilegalci u ovoj zemlji, izlaze iz vašeg auta i prelaze u drugo vozilo.
Proces protiv taksista iz Vranja se odvijao brzo, a po njegovom završetku, predsednica Veća Specijalnog suda Radmila Dragičević – Dičić saopštila im je „šokantnu presudu“ – Dodić je dobio dve i po, a Djorđević godinu i deset meseci zatvora. Vele, slaba je vajda što na provostepenu sudsku odluku, koju još nisu ni dobili, imaju pravo žalbe, „imajući u vidu ono što je demonstrirano tokom suđenja“. A, kako je naše sugrađane zadesila zla sudbina? Jesu li oni, zaista, kako ih je teretio specijalni tužilac, neki opasni kriminalci koji zarađuju hiljade i hiljade evra od transporta ilegalaca – Kineza, Albanaca, Turaka? Da ne pominjemo da se u optužnici pominju i droga (23 kilograma) i oružje.
– Djorđević i ja smo linijski taksisti – kaže Dodić – i logično je da smo često prevozili mušterije Albance, ponekad u saradnji sa albanskim takistima. Razlog je jednostavan. Oni strahuju da dolaze ovde, mi ne idemo u zabačena sela oko Bujanovca i Preševa, pa se dogovaramo i sarađujemo kako bi radili i mi i oni. Bilo je slučajeva i da vozimo ljude na dalje relacije, do Niša, Jagodine, Beograda, Subotice, svuda po Srbiji. Mušterije su često bili Albanci, a nikome ne piše na čelu da li je Albanac sa Kosova, iz Albanije ili sa juga Srbije.
Dodić napominje da ga je jednom prilikom telefonom pozvao Albanac koga zna pod nadimkom Meta (reč je o Muhamedu Fejzuliju, 41, osuđenom u istom procesu na dve godine i osam meseci zatvora), inače taksista, i pitao ga želi li da preveze neke ljude iz sela Nesalce do Beograda, jer je njemu policija, navodno, uzela dozvolu.
– Isti čovek me zvao i za Kineze. Pokupio sam ih na glavnoj autobuskoj stanici u Leskovcu i dovezao ih do Bujanovca. Pa, koliko Kineza ima u Srbiji?! Odakle sam ja mogao da znam da su oni neki ilegalci. Uostalom, sve je bilo uobičajeno. Nismo mi jedini taksisti koji imaju ture do Beograda, mnogi su vozili takve ture. Policija je valjda Fejzulija prisluškivala, a onda i nas jer smo nesvesno povezani s tom pričom. Na sudu nisu uzeli u obzir što se na jednom snimku razgovora dvojice Albanaca, koji su korišćeni kao dokaz, čuje rečenica „nemoj da taksisti znaju koga voze“. Pa, nismo valjda ludi da vozimo ilegalce. Samo smo zarađivali za život. S druge strane, ako bih već odlučio na tako nešto, da li je logično da naplaćujem po nižoj tarifi od zvanične, što sam činio vozeći za 300 evra do Beograda. Nisam ni taksimetar uključivao, a sigurno bi izašlo 450-500 evra za tu relaciju. Što bih rizikovao odlazak u zatvor za tako male pare – kaže Dodić.
Djorđević, pak, dodaje da za organizatora grupe, Vesela Jakupija, nikada pre hapšenja nisu ni čuli, kao ni za ostale koji su se našli na optužnici.
– Nikakve kontakte nismo imali s njima. To tužilaštvu i sudu nije smetalo da Dodiću natovare četiri, a meni tri učešća u nekakvom krijumčarenju ljudi. Što nas nisu uhvatili na licu mesta, pitam se, pa da se potvrdi da su ti ljudi koje smo prevozili ilegalci, kad su nas već snimali i pratili. Ovako, ilegalnih stranih državljana nigde nema, niko od njih nije svedočio na suđenju, pa kako da mi uopšte znamo da su oni ilegalno boravili u Srbiji?
– Kada smo vozili za Beograd – nadovezuje se Dodić – policija nas je zaustavljala u redovnim kontrolama. Nisu našli da je nešto sumnjivo. Imali smo čak i policijski „reket“, jer čim vide Albance, traže pare.

KAO NA FILMU

Djorđević dodaje da su on i Dodić uhapšeni u pravoj filmskoj akciji, gde su primenjena sila i publicitet bili iznad neophodnog i uobičajenog.
– Upali su nam inspektori iz Beograda u sadejstvu sa vranjskom policijom i to preko noći, nešto posle četiri ujutru, kao da smo narko dileri. Bili su naoružani do zuba, a kod Dodića su imali i duge cevi. Probudila me buka i galama, samo sam video oružje i čuo kako viču da legnem na pod. Supruga je počela da vrišti. Bio sam na ivici nervnog sloma, jer u prvom trenutku nisam mogao ni da pretpostavim ko su ti ljudi. Kad sam ukapirao da je policija, nije mi bilo jasno zašto me hapse. Pre toga sigurno mesec i po dana nisam imao turu do Beograda. Oduzeli su meni i ženi mobilne telefone, i još šest telefona, od naše dece i neke stare aparate koje odavno ne koristimo.
– Auto su mi oduzeli, novac koji sam spremio za kupovinu spomenika za grob pokojnog oca. Kada sam ih onako bunovan ugledao, sa dugim cevima, život su mi skratili za deset godina. Kuću su mi okrenuli naglavačke, sve ispreturali, zamrzivač su mi čak praznili. Molili smo tužioca da nam vrate automobile, oduzete stvari, novac, to do danas nije učinjeno. Ni taksi dozvolu mi nisu vratili. Nemam čime porodicu da izdržavam.
Beogradski advokat Dušan LAPAC koji je zastupao Dodića i Djorđevića po službenoj dužnosti, priznaje da je proces protiv grupe krijumčara bio pomalo čudan.
– U odnosu na optužena lica koja su označena kao organizatori krijumčarenja – kaže Lapac – moji klijenti dobili su nesrazmerno stroge kazne za pripadništvo grupi. Ako se analizira član 346 Krivičnog zakonika i delo zločinačko udruživanje, pripadnikom grupe se može smatrati svako ko preduzima određene aktivnosti, iako se nije svesno uključio u grupu. Oni u tom smislu jesu odgovorni za trgovinu ljudima. Dokazi su generalno bili jaki, postojali su audio i video snimci. Moj je lični utisak da se u ovom procesu sudilo i ljudima koji nisu kriminalci, već obični ljudi koji su se tu našli slučajno. Čudno je što sudsko veće kod odmeravanja kazne uopšte nije uzelo u obzir olakšavajuće oklnosti, činjenicu da dvojica mojih klijenata nisu nikada osuđivani.
U beogradskim advokatskim krugovima često se govori o tome kako su suđenja za krijumčarenje ljudi često unapred režirana, u smislu da se osude svi pripadnici grupe, bez obzira na njihov individualni odnos prema delu, a sve bez čvrstih dokaza. Šuška se da je tako bilo i ovog puta.

PROPUSTI I ZABLUDE
Dodić kaže da su na glavnom pretresu izostavljeni transkripti koji njemu i Djorđeviću idu u prilog, te da je čitav tok suđenja ukazivao na „režiju“ u kojoj optuženi moraju biti osuđeni, bez obzira jesu li krivi ili ne.
– Jednom me Fejzuli pozvao da neke ljude prevezem do Subotice. Rekao sam svoju cenu, otišao na Končulj gde sam trebao da ih pokupim. Prešli su granicu, policijsku i carinsku kontrolu, imali su važeće pasoše, dokumenta. Ti snimci nisu korišćeni. Bilo je još mnogo manipulacija, izvlačenja delova rečenica iz konteksta, pa sve dobije drugačiji prizvuk, kao da smo mi ne znam kakvi kriminalci. A mi smo samo dogovarali običan prevoz putnika koje sam vozio kao taksista, sa taksi tablom na krovu, a ne tajno.
Dodić dodaje da policajci nisu bili fer tokom procedure hapšenja i kasnije, nakon privođenja u beogradski UBPOK. U jednom momentu osumnjičili su Dodića i za trgovinu decom.
– Kazali su da imaju neki video snimak koji sve dokazuje. Pustili su mi da pogledam, kad ono u kolima ja, sin i ćerka. Vozio sam tada sina za Niš gde studira, a ćerkica pošla da kupi garderobu za matursko veče. Kažem im: „Ljudi, to su moja deca“. Jedan od inspektora je odmah izvukao disk iz DVD plejera i bacio ga u kantu za smeće.