Dobro sam, samo da ne potraje

Eko Taxi Vranje

Dobro sam, samo da ne potraje

-Ti, novinare, mrziš Vlasinu? Zašto be, ako boga znaš? Tamo elita, pravosuđe, biznismeni, direktori, političko-privredni aktiv, zgadio im se više političko-privredni život, jedna tako velika odgovornost, pa idu u prirodu, da se malo opuste, da pecaju klenja i skobalji, da im proleteri svih srpskih zemalja ne vise pod prozore gradske kuće, mi smo doveli onoga dzambera, mi i Dinkić, malo za nas, poviše za Dinkića, za radnici čindo. Dobro smo, samo da ne potraje. Tako smo podelili poslove – ojađena radnička klasa južnog privrednog čuda dere se pred opštinu što oće, a mi si (k)radimo što oćemo.
-I, ne voliš Vlasinu? Zašto be? Ja sam političar, pa me drugar zove, kaže, malko da se opustiš u prirodu. Batali sindikati i ostalu gologuziju, bedne ostatke južnog privrednog čuda, dođi na Vlasinu da vidiš rezultate narečenog čuda, vikendice (tako ih zovemo eufemistiki, a u stvari su dvorci, nismo mi za džabe krv prolivali za demokratske promene).
-Pa tamo breze, pa beremo borovnice, pa pećurke (sa Ć – p.a.) pa tamo željke, pa teraježi, pa sve ostale čari prirode, pa kad pođeš niz sokak, jedan vari riblju čorbu, drugi raspalio skaru, treći kremira životinjku na ražanj, i svi vikaju – „aj na po jednu“! Domaćini.
-Odemo mi tamo, na opuštanje, jedan iz Vlasotince poneo pedeset kila vino i balonče od deset kila rakiju, a i mi svi nosimo provijant, da se ne ispuštimo; jedenje je uala, pijenje drži čoveka. I stacioniramo se kod Gurču, bre jedosmo, bre pismo, proturismo se. Kad, zvoni telefon sabajle, obaveze zovu, služba me pod hitno traži. Ja da probudim Gurču i onoga drugoga, ma nema šansona; što da pravim? Da im palim li „bicikle“ i to s „Borbu“, ona je tad bila najgolema novina, iz nju su se svi ispilili, drmaj be drmaj, što kaže stara srpska književnost – „drmaj Drmane, kudeljaj Kudeline“, jok, aber nemaju. „Aaa, aaa“, kao božemeprosti šlogirani.
-Ništa, vidim ja da je tu sve otišlo u Honduras, moram da palim (kao onaj što je otišo da se pričesti, posle veliki post, novopravoslani srpski vernik, to je sad u modu, onaj be, što poste i on i žena mu, pa na Badnje veče, u ponoć, gledaju sekundaru na zidni sat kad se završava veliki post, pa broje – „deset, devet, osam , sedam… nulaa!, i onda navale na frižider), što na popa na pričest kaže – „oče, blagoslovi, pa da palimo“, u sred crkvu.
-Šta ono poče? A, da, služba zove, ne mogu ovu dvojicu da probudim, pa ih lepo zaključam, da ih neko ne odnese, a otvorim prozor, i na sims ostavim ključevi, kad se probude i otrezne da ih nađu. I dolazim posle tri-četri dana, kad mi je služba dozvolila, na Vlasinu, ono kandi iz onu vikendicu, kao iz septičku jamu.
-Ulazim ja, a be, zašto ste ovde vršili veliku i malu nuždu, da ne kažem srali i močali?! Pa nemate li onoliku livadu nadvor? Oni ripnaše, pa mene za gušu! Ti nas zaključa, turimo li ti ga na sve što će ti ide u prvi red na saranu! Grcman sa`će ti ga iskubemo! Morali smo da idemo ne po napolje, nego po unutra, šta će kaže žena mi sad kad vidi i onjuši ovaj tepih?!



-Čekhhajj be, reko, ne dahhvi me, ključevi su vam bili na sims, majke vi ga pijano nabutam, nego daj da rešavamo problem dok ne dođe žena ti Danče, a ona doodi s onaj autobus u pola šes! Nego ti, Gurčo, uzmi ribaću četku i ribaj zid de ste močali, a ja i drugar ti će odnesemo tepih na bučalo, frljimo tamo, i on da se opere.
-Tako i bi. Ostade Gurča da riba duvar, mi odnesosmo tepih na bučalo, i bacismo ga tamo, da se opere. Tiki, jako bučalo, odnese onaj tepih, da ga mezete amuri i tolstolobici! Trk, pa kod Bugari kupuj nov!
-Nećeš valjda ovo da napišeš?! Znam be da nećeš, samo onako si sedimo i lomotimo… Dete, znam da je pred fajront, taman na mene i na novinara još po jedno pijenje! E tako… A ti, oči da nemaš, nemoj ovo da objavljuješ!
P.S.
Neću.



  • Ostavi komentar