Zborite usta, da neste pusta

-A be, ti li si onaj novinar, brat mi Tisa što mu je svašta napričao. Taj, taj, Tisa Dižon, iz Oštar Greben, nemoj ti da se praviš blesav! Znam, znam da je pred fajront, ali ja će platim, ne se sekiraj. Dete, daj po jednu na mene, Ljušu Dižona, i na ovoga pisarinku ovde.
-I tako, brat mi ti ispriča, ispriča, samo si lomoti, zborite usta da neste pusta. More, ja da ti pričam, s njega muke što sam video, kad otide tamo u beli svet, a sad prolazi pored mene kao pored tursko groblje. Aman, zove otud, burazeru, dolazi kod mene, ja sam u nekakvu Francusku, mesto se zove Dižon, gornji li je, donji li je, raspitaj se tamo, snađi se, ja ovde pogina! Doodi, spasavaj redova Tisu!
-I pođem ti ja na dugo putovanje u Jevropu, da tražim Francusku, još pa Dižon, a ne znam čak ni da li je gornji ili donji. A pravo da ti kažem, dugo sam se mislio, ali mi dožale kad mi Tisa reče da u taj Dižon nigde ne može pasulj da izede! Tugoo, crnii bratee, de otide u nedođiju u koju ni tri tanjira pasulj ne mož da iskusaš, a u sredu i petak smo zavetovani, postimo, samo pasulj jedemo, doduše može da ima u njega malko slaninka, suvo meso, ili kobasička. Ili pa sve zajedno…
-I kupim pet kila pasulj i pođem da tražim brata mi Tisu po beli svet. Klackam se s onaj voz, jedna, druga, treća granica, dok su bili naši kondukteri, daš mu sto dinara donde, on ti ne napiše kartu, miran i ti, i on, i železnica. Kad, dođosmo u nekakve planinčine, na vr`ovi večiti sneg i led, krave pasu po livade, i svi jedu sirenje i čokoladu, i gledaju u satovi; šta je sad ovo? Da nije ovo taj Dižon? Pitam konduktera, a on jedan bel, bel, pa beluštrak, i glatko izbrijan, dva milimetra ispod kožu, nije kao oni naši kondukteri, zaloge. Her, kaže mi on, ovo je Svitzerland, nego, imaš li ti voznu kartu? Jedva se nekako sporazumesmo, vikamo kao gluvi, mandamo s ruke ovamo-onamo, čekaj be, govori srpski da te ceo svet razume, ali to je u suštini to. O, ljudi, kartu da platim u voz?! Ja da mu podmuljim sto dinara, on izbulji oči kao nagazen poganac, i povuče onu ručnu kočnicu u voz. I voz stana.
-Neko švajcarsko selo, idu krave po sokaci s ona tropatala, kao reklama za čokoladu. Iskočiše oni švajcarski seljaci, pa da vidiš, nisu kao oni naši u Izumno ili Katalenac, nego ljudi nekako čisti, uredni, vidi se da se redovno banjaju, svaku subotu, i svi nose oni šeširčiki sa perušku. Onaj kondukter iskoči na peron, a ufatio me za paškulj, onako za kragnu, i priča nešto na okupljeni seljaci, i pokazuje na mene, a ono celo selo se sabralo, kao mečka da igra, i svi gledaju u mene, krste se.
-Šta je ovo, reko? Pogledam, šljic mi nije otkopčan, cipele nisam obuo naopačke, levu na desnu nogu i obrnuto, što li se ovaj narod dzveri? Dok mi objasniše da sam ja nekakva retkost u Švajcarsku, prvi posle možda sto godine koji nije platio kartu u javni prevoz, a za toga mojega prethodnika kažu da je isto bio Srbin, koga je kralj Obrenović pratio tamo da uči visoke škole. Što dikla navikla…
-Putujem ti ja dalje, u potrazi za izgubljenim Tisom, dođosmo u nekakav vilajet, tamo pa ljudi nekako roze, ženske pirgave kao naše kokoške. De smo ovo? Svenska, Švecka, nekako mi objasniše. Ja pa gladan, leb nisam jeo još od voz, uđem u neku radnju. U nju, od pile mleko, kao u naš Si-market, takoreći. I vidim pečeni piliki, uprčili kraci u onu furunu. Imao sam pare, ne se ja ispuštam, ali, mislim se, zašto pa da plaćam, ako ne moram. Pa jedno pile pod sako, i onako si svirkam, hu hu hu, pokušam da napustim objekat mimo kasu, bez fiskalni račun, kad jedan ovolik bandzov me ufati za paškulj, i privede me kod šefa. Reko, nisam ja, ovo je tragičan nesporazum, iako oni drže ono pile kao neoboriv dokaz. I puštaju mi snimak iz radnju, na koji se ja lično lepo vidim kako ćorišem ono pile i begam. I mislim se, jebo si, Ljušo, ježa u bocke, sa`će policija, pa apsa, što li će radi bez mene brat mi Tisa u taj Dižon, pusto mu ime ostalo. Pozvaše nekoga, kad ono nije policija, nego jedna od one njine pirgave ženske, iz zavod za socijalno. Pa i prevodilac, jedan naš Cig… ovaj, Rom, što je tamo otišo, i lepo se snašo, prevodi na osam jezika – švecki, romski, srpski, hrvatski, bošnjački, makedonski, slovenački i šip… albanski, a kaže, uskoro će da dobije sretifikat i za crnogorski, a podneo je i za vranjanski. I ona ženska priča, a on prevodi:
-Šunae – kaže – dirinae, neće te apse, nego se čude zašto si u Švecku, najbogatiju državu na svet, ćorđum pečeno pile! Nešto li ti fali, pa kradeš, pa država oće da te opravi, da mož` sve da si kupiš!
-I dobijem si ja švecku državnu pomoć, i ostanem si tamo, zemlja dembelija, koj ti dava! Što, Dižon, i brat mi Tisa?! Koj beše taj…