Održavanje na površini

Svi koji su ovih dana pratili Festival uverili su se dokle može da ide trivijalizovanje suštine pozorišne umetnosti ako je glavna vest, koju plasiraju oni kojima prvi put posle silnih godina nešto nije potaman, to što oni nisu dobili karte

I ove godine, od 21. do 30. oktobra, održani su „Borini pozorišni dani“. Upravnik Pozorišta „Bora Stanković“, reditelj i glumac Radoslav Radivojević, sam je načinio izbor predstava, a stručni žiri koji su činili Zora Živadinović Davidović, kostimografkinja, Muharem Pervić, književnik i pozorišni kritičar, te teatrolog Risto Stefanovski, najboljom je proglasio predstavu Beogradskog dramskog pozorišta – „Ćeif“, dok je po mišljenju publike to „Večera budala“ – „Zvezdara teatra“ iz Beograda.
Selektor se opredelio za devet predstava u takmičarskom delu, a pokazalo se da taj izbor nije značajnije poremetio dugogodišnju koncepciju Festivala, sem što ove godine prvi put na programu nije bilo komada urađenog po nekom od dela Bore Stankovića. Ako ne računamo to što su u prvom redu sada sedeli neki novi ljudi, Festival ni u čemu nije odudarao od onoga na šta je vranjska publika naviknuta. Ne treba izgubiti iz vida i da su „Borini pozorišni dani“ jedini teatarski festival koji se organizuje južno od Jagodine, „godinama u mraku i ne sagledan kako valja od strane onih koji o tome treba da vode računa“ kako reče Nebojša Bradić, srpski ministar kulture, na otvaranju.
Ovako, pak, sagledani „Borini pozorišni dani“ trenutno ne mogu pružiti širi zamah, neograničen žanrovskim, finansijskim i drugim kategorijama. Odabrane predstave pokazuju, na žalost, da se naše pozorište zajedno sa svojom publikom tek održava na površini, a koliko je to stanje dobro ne treba posebno komentarisati.

NEKI NOVI LjUDI

Stalni konzumenti pozorišta i oni drugi koji su promenljiva kategorija, u zavisnosti od trenutne političko-lažnoelitističke nomenklature, ne dele uvek isti osećaj nakon ponovnog paljenja svetla u sali. Trenuci provedeni u mraku pozorišne sale i očekivanje nečega što će na bilo koji način uzdrmati hodnike njihove svesti, čini pozorište upravo zato jedinstvenim perceptivnim prostorom.
Ne možemo se mi na ovom mestu baviti kritikom viđenog, izvedenog ili odglumljenog kako-god, kad to čini doajen pozorišne kritike u nas, izvrsni poznavalac pozorišne umetnosti, Muharem Pervić. U najmanju ruku bilo bi to neumesno ma koliko imalo za posledicu prekore i uvrede onih koji su navikli da sude, a ne suočavaju. Mnogo toga nije kao što je nekada bilo, pa ni pozorišna kritika nema mesto koje je nekada imala. Pozorišni stvaraoci, uglavnom, tvrde da pozorišnu kritiku ne čitaju, a o publici da i ne govorimo.
Pozorišna umetnost je, više nego ijedna druga, duboko integrisana u tkivo društvenog života koji se u njoj reflektuje i koji ona reflektuje. Njen značaj se zato meri društvenim uticajem, a njega generišu mediji.
Komentari ovdašnjih izveštača svodili su se na puko prepričavanje sadržaja predstave i obavezno deklamovanje brojki na kraju. Ako tome dodamo kuloarske kritike onih koji predstave nisu ni odgledali, ali znaju kakve su, zaista se moramo zapitati u kakvom to društvu živimo, odnosno koji je smisao umetnosti ako se njene ideje na ovakav način banalizuju. A da bi se nivo izveštavanja iole podigao, neophodno je upriličiti susrete novinara sa akterima nakon predstava.

TRIVIJALNO

Činjenica je da bez medijske pažnje umetnička produkcija gotovo da ne postoji, ali postavlja se i pitanje granica. Svi koji su ovih dana pratili Festival uverili su se dokle može da ide trivijalizovanje suštine pozorišne umetnosti ako je glavna vest, koju plasiraju oni kojima prvi put posle silnih godina nešto nije potaman, to što oni nisu dobili karte!?
Uostalom, Gete je davno rekao: „Budale i pametni ljudi su bezazleni. Najopasniji su poluludi ili polumudri“.
Priča o klanovima, takođe, nimalo nije originalna jer postoji još od Titovog vremena, a postojaće i dalje pošto će se ljudi, pa i umetnici, uvek udruživati da bi ostvarili svoje interese. Ali da li Vranjanci koji toliko dugo omogućavaju održavanje jednog klana, kako kažu, ne bi trebalo, onda, da se zbog toga osete barem malo odgovornim?
Kada bi bilo Zakona o kulturi, pa samim tim i Zakona o pozorištu kojim bi se regulisao rad onih u i oko teatra, sve bi bilo drugačije. A dokle god se to ne desi i nacionalna kulturna politika ne profunkcioniše, sve je prazna priča.

„ĆEIF“ I LANE GUTOVIĆ NAJBOLjI

Žiri je za najbolju proglasio predstavu „Ćeif“ BDP-a, pisca Mirze Fehimovića u režiji Egona Savina.
U njihovom obrazloženju stoji da je to „krvava priča iz nove, surove, lične i istorijske stvarnosti, teatralizovana ekonomično, u delikatnoj pozorišnoj i političkoj ravnoteži, iskreno, dramatično, ali i sa dozom humora i neuništive nade i volje za životom u ljudskosti, izvan mržnje, verskih, nacionalnih i političkih predrasuda“.
Izdvojena je i nagrađena gluma Ljubomira Bandovića u ulozi Salka (publika 4.69).
– Veoma sam se obradovao pozivu Egona Savina, sa kojim sam pre deset godina imao sjajnu saradnju u Singerovom „Demonu“ na sceni Narodnog pozorišta, da ponovo radimo zajedno, a još kad sam pročitao komad, bilo je to dvostruko zadovoljstvo. Mirzina priča je tako napisana da je, prosto, ne možeš pročitati u dahu. Jednostavno, emotivno me je razbila i morao sam da stanem. Kulminacija svega toga, došla je na nekom prvom sastanku kada mi je Egon objasnio na koji način on hoće da uradi taj komad, a to je neki naturalizam, neki prljavi realizam, onako kao kod Larsa Fontrira. Dakle, radi se igrana stvar, ali na jedan dokumentaran način, gde nema šminke, nema dodavanja svetla, nema muzike. Sve je veoma prirodno. To i jeste, negde u suštini, polje koje me u ovom mom poslu najviše interesuje – priznaje BANDOVIĆ.
U predstavi „Seksualne neuroze naših roditelja“ Lukasa Berfuza u režiji Tanje Mandić Rigonat, beogradskog Narodnog pozorišta, nagrađena je Vanja Ejdus Kostić u ulozi Dore (publika 4.39).
– Dora je posle dugogodišnjeg života na lekovima, iza zavese od hemije, letargije i potpunog neznanja o životu, surovo bačena u svet licemerja, perverznjaka, psihijatrije, pedagogije, seksa i ljubavi. Tako neuprljana od bilo kakvih predznanja počinje da ispoljava želje, da se bori za njih. Potom, od strane društva i porodice biva uništena, kastrirana i izbačena iz života kao smetnja. Ona koja je proglašena kao poremećena od samog početka, može biti da je jedina normalna. U predstavi možete videti kako neurotično društvo kreira novog neurotičara i guši svaku mogućnost da se rodi možda još jedna Dora. Potresan, uzbudljiv, neobičan komad za mene je bio veliki izazov – kaže EJDUS KOSTIĆ.
„Maestro“ Željka Mijanovića u režiji Slavenka Saletovića, Pozorišta „Slavija“ iz Beograda, od publike je dobila 4.29, a žiri je nagradio Milana Gutovića kao Maestra. Nagrada „Komercijalne banke“ (30.000 dinara) za najuspešnijeg mladog glumca koja se ove godine dodeljuje po prvi put, pripala je Vuku Saletoviću.
– Ovo je tema i Harvudovih i Frejnovih i Smitovih teatarskih varijacija, uvek gledalištu zanimljivih zbog osvežavajućeg zavirivanja iza pozornice. „Maestro“, smejući se komplikovanim i napregnutim odnosima između dva vrhunska igrača, hodača na žici pozornice, hoće i uspeva da ispriča lepu priču o ljubavi između dolazećeg i odlazećeg glumca. Bez obzira ko od ova dva sjajna pelivana glume bolje prođe u ovom svevremenskom odmeravanju snaga između pozorišnih generacija, postignuto je ono što tako nedostaje u stvarnosti – a to su ljubav i razumevanje – zaključuje SALETOVIĆ.
Vranjska predstava „Paviljon br. 6“ A. P. Čehova, u dramatizaciji Nebojše Dugalića i Ljiljane Zrnzević, od publike je dobila ocenu 4.46, a za najuspešniji segment predstave proglašen je Radoslav Radivojević u ulozi Andreja Jefimiča Ragina.
„Večera budala“ „Zvezdara teatra“ iz Beograda, po tekstu Francisa Vebera u režiji Božidara Djurovića, od publike je proglašena za najbolju dobivši ocenu 4.73, a žiri je istakao kao posebnu glumačku kreaciju, ponovo, Milana Gutovića.
U predstavi kruševačkog pozorišta „Art“ Jasmine Reze, u režiji Vladimira Popadića, žiri je po prvi put na Festivalu nagradio komad, odnosno ravnopravno svu trojicu glumaca: Dragana Marinkovića (Ivan), Bojana Veljovića (Mark) i Nikolu Pantovića (Serž), dok im je publika dodelila 4.26.
„Favi teatar“ iz Beograda odigrao je po tekstu Radoslava Pavlovića komad „Pastorala“, u režiji Milorada Milinkovića (publika 4.50). Za najbolji segment nagrađena je mlada glumica Bojana Tušek u ulozi Ruže.
– Ljubav, selo i lepota su nezaobilazni delovi života, bez obzira što im se posvećuje tako malo pažnje u današnje vreme i bez obzira na to kakvi se ponori otvaraju kad malo zagrebete tu površinu. „Pastorala“ je lirska scenska igra iz pastirskog ili seoskog života. Najznačajniji autori pastorala su Vergilije i Rorkvato Taso i dok su stari Rim i renesansa ostali u prahu vremena, selo i ljubav su preživeli – podseća MILINKOVIĆ.
U predstavi Narodnog pozorišta Leskovac „Paviljoni“ Milene Marković (publika 4.24), u režiji Vladimira Lazića, priznanje je pripalo Draganu Marjanoviću za ulogu Kneza.
Druga predstava koju su odigrali domaćini, „Suze su O.K“ po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović, u režiji Ane Radivojević Zdravković, od publike je dobila 4.66, a žiri je priznanje za poseban doprinos izvođenju dodelio Radmili Djorđević za ulogu Marije Kalić.