Jedno arabat kupatilo

-Izvinite, molim vas, jel slobodno? Dva mesta, za moju malenkost i ovog novinara, takorekuć… Da, da, znam da je pred fajront, ali nećemo mi dugo, po dve-tri… duple…
-Najšarmantnija, molim vas lepo, jednu turu na moj račun!
-Ja sam, znate, profesor, a ovaj ovde lingur do mene je novinar. Ne, ne, ne radi na trafiku, ne prodaje on novine, on piše za novine. Pa jeste, i to što kažete, mora neko i to da radi…
-Šta, kako, ne date da se za vašim stolom bilo šta plati, vi sve plaćate?! Molim, molim… Ovaj, a smem li da pitam čime se gospodin bavi? Aaa, vi ste vodoinstalater? Lepo, lepo… Pa čemu imamo da zahvalimo za ovu čast, da vam nije imendan, ili ste postali deda, ili je neko preživljenje…
-Šta?! Da li ja to dobro čujem? Odradili ste jedno arabat kupatilo sa procurene cevke, i pečalili 300 evra? Koliko vam je za to trebalo? Dva sata? More, mamče li ti ga nabutam, posle deset godine školovanje i dvaespet godine radni staž s ona dečišta, to je moja mesečna plata! I ti mi se sad ovde trtiš, plaćaš mi pijenje i izigravaš gazdu za dva sata rabotu! Mrš, da te ne gledam! Ti, novinare, ne mešaj se, nemoj pa na tebe da ti vržem jednu preko oči, pa što ako nas je on primio za astal, ujčevina li mu je? A ti, sajlu na grbinu, i sikter bre, da ne vidiš prosvetni radnik kako tepa! Čekaj, ne begaj, prvo plati ovo što si naručio!
-Uff, što me iznervira, sreća njegova što otide… A ti, novinare, odma zapisuješ, a? Ako, ako, ima što i da se piše… Ali, to je samo jedna moja strana. Jeste, priznajem, ponekad sam agresivan kad vidim takvu društvenu nepravdu, ali, ja sam i mnogo osećajan čovek. Eto, recimo, kad sam se ženio, pa na momačko veče, znači veče pred venčanje, oni moji drugari zlotvori dovedoše jednu glumicu, a kakva je, da se figurativno izrazim, to mi je rabota, iz šlajku vodu da joj piješ! Eto, takva je, pa ti sad vidi, odoli iskušeniju! I smuvamo ti se mi tu, i ja izgubim pojam o vremenu i prostoru, sabajle se svatovi zberu, goč bije, kolo se vije, sve kako valja, i snaška spremna, ali dreme kao sojka na jugovinu, jerbo mladoženja ga nema, glumica mu recituje, i to na mikrofon.
-A ja, em mlad profesor, em iz popovsku familiju, tatko sveštenik, bruka živa! I ja s glumicu tri dana Sodoma i Gomora, zalude me, zanese me kao muda u kosidbu. Ni jedenje, ni spanje, samo golo pijenje i jaribaš, kao Jesenjin i Isidora Dankan, uopšte ne znam što se dešava u spoljni svet. A tamo se svašta dešavalo; svadba se, naravno, rasturila, kako da venčaju mladenci kad ga mladoženja odnemao, tatko mi, pop, prekrsti se, izmasati kuhinjski nož od pola metar, i pođe da me traži. I nađe me u kafanu „Puvarnik“ posle tri dana, tamo orgije, svirka, pesma, samo za mladoženju i njegovo veselo društvo! Uđe tatko mi, pogleda, odmeri, pa kad izmota onaj handžar ispod mantiju, i pravo na mene, da me kolja, kao ono iz bibliju, kad je Avram teo da kolja sina Isaka. Dobro, Avram je to zločinačko delo pošo da izvrši zbog gospoda, a tatko mi zbog mindžu, ali, nije li pa i to neka vrsta posvećenosti? Uglavnom, naripaše drugari mi, sapreše tatka mi, odbraniše me, glumica pobeže vrištajeći, a ja se, kao dobar komunista, podvrgnem samokritici, kao dobar vernik se pokajem, i prekosutra se oženim. Žena sve oprosti, što će…

-Posle godina skladnog braka, dečica, karijera, letovanje, zimovanje, napenalim jednu studentkinju. Opet me đavol nanese, ja teča, otprilike sam imao godine kao ti sad, pa će studiram; malko mi beše glumica, ali tad sam bio kad`r, imao sam takat, pa si mislim i sad imam. A ona mlada, kapka, i podseća me na onu moju glumicu, pa se i ja, matori panj zapalim, i otud-odovud, privedem je u hotel. Skinemo se u Adamov i Evin kostim, ona vruća, samo breva, ali vidim ja da od mene fajdu neće baš da vidi; što ćeš, gospod mi dao merak, a uzeo takat.

-Lelkee, ona kad se uspali, na komati će me iskida, a ja ne mogu ni da begam! I javi mi se vizija, već pokojni tatko, pop, s onu nožetinu nasrće na mene; i poče zemljotres, hotel se klati kao na federi, pa kad ripnem i riknem: „Zemljotrees, spasavaj se ko može“! Ona me drži, ma dobro, de, zemljotres, pa će prođe, legaj mi zlato moje kraj mene… Ma, reko, kakvo leganje, žena, deca, na brzaka se odenem i zbrišem putem pevajući, a studentkinja ostana nogom kopajući.