Ilija Čvorović je bio u pravu

Sekretar NKPJ nije mogao da gradonačelniku oprosti prisustvo u jazbini neokolonijalizma i ostalih nemani koje su se ostrvile na srpski narod

Došlo je neko naopako vreme kad policija i pravosuđe posreduju u ideološkim razmimoilaženjima dvojice „crvenih“. Na jednoj strani, još uvek negde u dubokom sovjetskom mrazu, građanih Nikola STOJILjKOVIĆ, po zanimanju šumarski inžinjer, u slobodno vreme sekretar Okružnog Komiteta Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ); na drugm polu iste ideološke matrice dipl. prof. ONO i DSZ, građanin Miroljub STOJČIĆ, širim narodnim masama poznatiji kao gradonačelnik Vranja; razlog nesporazuma – ideološko skretanje gradonačelnika koji se tu i tamo viđa, kako tvrdi Stojiljković, sa krajnje sumnjivim likovima na još sumnjivijim mestima. Konkretno, Nikola Miroljubu nije mogao da oprosti, kako je lepo kasnije navedeno u službenoj belešci vranjske policije 17. oktobra, prijem u ambasadi Sjedinjenih američkih država (SAD) 4. jula povodom nacionalnog praznika ove zemlje. Uz napomenu da je svaka sličnost sa Ilijom Čvorovićem slučajna, gradonačelnik u neprijateljskoj jazbini poslužio je kao okidač – poziv Stojiljkoviću da goloruk krene u bitku protiv novog svetskog poretka, globalizacije, neoliberalizma i ostalih nemani koje su se obrušile na njegov narod.
– Ja sam inače uljudan i vaspitan čovek, ali Miretovo prisustvo u ambasadi nisam mogao da podnesem – seća se danas Stojiljković.

REVOLT

Nekako odmah po prijemu, u svom glasilu „Pečat“ Milorad Vučelić potpisao je tekst „Dom za vešanje“, praveći analogiju sa ćurkama iz ovog filma sa onima koje Ameri tradicionalno trpaju u rernu na Dan nezavisnosti, sve naravno u aktuelnom političkom kontekstu. Istovremeno je i u „Pravdi“ izašao sličan opskuran tekst, što je podstaklo Stojiljkovića za obraćanje raskolniku Stojčiću. Iskopirao je oba artikla a na marginama svojeručno spočitao gradonačelniku svoje gađenje glede prijema u ambasadi.
– Ne mogu baš da se setim svake reči, ali napisao sam mu oprilike ovako: „Predsedniče Mire, umesto čestitke na još jednom mandatu, koja bi bila normalna u normalnim okolnostima, to ne mogu da učinim s obzirom na tvoj boravak u ambasadi SAD, u predstavništvu zemlje zločinaca… Zaslužujete moralnu osudu, praktično kao kolaboracionista okupatora… dok ja, za razliku od vas, očekujem sezonu lova na okupatore i kolaboracioniste“.
Stojiljković dodaje da je nekoliko puta i telefonom zvao Kabinet, ali da do šefa nije uspeo da dođe, pa je koristio neformalne prilike da mu kaže šta misli o njegovom subverzivnom delovanju. Inače, sekretaru NKPJ, kako i priliči ilegalcu, 17. oktobra nije bilo sefte u policiji. Privodilo ga je i ranije da ga opomene da ostavi malo Mireta, a pre toga i 17. februara kada je tražio „ako treba i nasilno zatvaranje“ Američkog kutka, te jazbine imperijalizma u Vranju.
– Sad, 17. oktobra kad su me pozvali, pomislio sam da je zbog posla (ja inače radim u „Slogi“ iz Hana), ali se ispostavilo da je Opštinsko tužilaštvo podnelo zahtev policiji da ispita šta sam ja to pisao Miretu i zašto.
Stojiljkovićeve traume, ispostaviće se, sežu u početak devedesetih; ambasada je samo kulminacija:
– Od kad je moja zemlja počela da se raspada, svaki dan mi je gori od prethodnog. Revoltiran zbog toga, smatram da prema eksponentima okupatora ne moram da se ponašam uljudno. Široke mase žive u bedi, i ja sam neko vreme bio bez posla, a Mire, protiv koga nemam ništa lično, našao se u jednoj šemi protiv koje se borim.
Nikola dalje kaže da su na toj strani, osim Mireta, i sve snage koje su 5. oktobra došle na vlast, s tim što su neki od njih danas korigovali svoje delovanje, „na primer Koštunica“, koji je po njegovom ukusu. Na drugoj je LDP, te se Nikola sa pravom pita i traži da se utvrdi „ko njih plaća“, ali ni to nije sve:
– Posebno me iritira što je Stojčić i njegov SPS sada u koaliciji sa DS. Osećam se, jednostavno, prevarenim.
O stvarnim motivima Stojčićevog prisustva prijemu, kaže Stoiljković, može se samo nagađati, ali jedan od razloga može biti i taj što „velika američka kompanija BAT“ radi u Vranju:
– Stojčić možda računa da privuče i druge američke kompanije, ali na taj način ne treba prodavati nacionalnu čast i ponos i tekovine borbe za teritorije samo zarad prividnog boljitka.
Građanin Stojiljković, da to razjasnimo, nema ništa protiv američkog naroda, čak je imao kontakte sa pripadnicima istog, a ni njihov kapital mu nije preterano mrzak.
– Ali, američka zločinačka vlada nas je bombardovala i rasturila zemlju, a mi smo samo kolateralna šteta u američkom pohodu na Sovjetski savez. Istorija se ponavlja i sada.
Evro integracije se, dakako, nameću ovde kao ozbiljna tema, imajući u vidu da su one jedan od ciljeva SPS i Stojčića:
– EU i NATO – objašnjava Stojiljković – su eksponenti globalizma iza koga stoji krupan kapital. Podvlačim, kapital je i dobrodošao, američka vlada ne. Sada imamo na delu prefinjeni inžinjering pa svoj minimum egzistencije zadovoljava samo polovina naroda. Ja sam za slobodan protok kapitala i ljudi, ali nikako EU nauštrb nacionalnih interesa.
Ovde, dakle, dolazimo do teme koja zaokuplja mnoge mudre glave u Srbiji danas. Iz vizure Nikole Stojiljkovića nacionalni interesi su jedna vrlo zapetljana stvar:
– Prvi interes je integritet zemlje. Raspadom Jugoslavije srpski narod živi u nekoliko država, sada se čak pokušava ukidanje Republike Srpske, kao, podvlačim, navodno genocidne tvorevine. Kakav genocid, tamo nije bilo ničega. A sve to, mislim na raspad zemlje, desilo se jer separatisti nisu doživeli potpuni vojnički poraz, za šta je Jugoslavija imala snagu. Kriv je i Milošević, koji se bez jasne vizije našao u metežu zbivanja – objašnjava Stojiljković.

OKUPACIJA

Iz navedenog više je nego jasno da smo pod okupacijom. Umesto društvene dobili smo privatnu svojinu koja se zasniva na eksploataciji i narodnoj muci, drobljenje nacionalne teritorije, otvoren je Stojiljković, u punom je zamahu, Kosovo, evo i Vojvodina a odmah zatim i Raška…
– Postojanje zavere je izvesno – demistifikuje Stojiljković – pa, rušenje Miloševića koštalo je 180 miliona dolara 5. oktobra, sve su to sredstva američke vlade ubačena preko Soroša. A šta smo dobili? Divlji liberalizam i sistematsko uništavanje društvene svojine umesto sistema koji je imao socijalnu dinamiku.
Stojiljković, treba li reći, nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Kao svaki prosečan komunista vraća se korenima i religiji, pa svakog Vidovdana ima svoj mali ritual:
– Svakog 28. juna sam na Kosovu.
Sledi i pojašnjenje:
– Ja sam filozofski ubeđen ateista, a pravoslavlje poštujem kao vekovno nasleđe svojih predaka. Uostalom, sada je SPC na strani svog naroda – zaključuje.

Stojiljković ima zanimljiva zapažanja i odgovore na gotovo sva društvena zbivanja, ali zbog skučenosti novinskog prostora nismo u mogućnosti da ih ovde prezentujemo. Zbog toga završavamo onako kako smo i počeli, sa Nikolom i Miroljubom. Raslojavanje junaka priče, izašlih ispod istog šinjela i vaspitanih na istim vrednostima, paradigmatično je i višeznačno. Jedan od njih, Nikola, nezamislivo za sledbenika Marksa, Lenjina i Tita, počeo je da koketira sa teritorijama, religijom i srpstvom uopšte. Drugi, Miroljub, podlegao je dekadenciji zapadnjačkog društva, ali ne zapostavlja ni vrednosti za koje se zalaže Nikola – ima ga i u društvu časnih otaca i ambasadora. Samo što je on gradonačelnik a Nikola još uvek bije neke svoje bitke. U suštini, ima li među njima bitnih razlika?

CIA, VRANjE, MIRE
Nikola Stojiljković iznosi zabrinjavajuća saznanja o delovanju američke obaveštajne agencije CIA (!!!Central Intelligence Agency!!!) u Vranju:
– U Vranju radi operativna centrala CIA-e. Ona se do skoro nalazila na 50 metara od kabineta gradonačelnika. Sada je izmeštena na meni poznatu lokaciju koju ne mogu da otkrijem – tvrdi Stojiljković smeškajući se zagonetno.
– Tu – nastavlja on – rade obučeni obaveštajci ali i naši ljudi koje su regrutovali, kao što regrutuju i šiptarske bojovnike. Ljude regrutuju po raznim principima, neki im pristupaju iz ideoloških a neki iz materijalnih razloga. Tu su neki bivši pripadnici vojske i policije, ali je najviše kriminalaca. Prema mojim pouzdanim informacijama, CIA se infiltrirala i u lokalnu samoupravu. Pogledajte samo, na koliko kompjutera u opštini stoji nalepnica USAID-a, američke vladine agencije usko povezane sa obaveštajnim strukturama, samo što rade pod plaštom humanitarne organizacije
Stojiljković raspolaže, kako kaže, validnim dokazima za svoje tvrdnje:
– Bilo je zaprepašćujuće kada je sud dobio donaciju američke vlade. Tu se ne radi o američkoj dobroj volji, već o želji da sud počne da radi u službi CIA.
Kao logično, nameće se pitanje radi li možda i sam gradonačelnik za CIA:

– Za njih se – smatra sagovornik – može raditi na razne načine. Imamo na jednoj strani sitne operativce koji rade na subverzivnim delatnostima, ali i one koji uveličavaju njihove proslave. Kameron Manter, aktuelni ambasador SAD u Vranju je boravio nekoliko puta, njegov prethodnik Majkl Polt takođe. Otkud to da je Vranje tako zanimljivo. Nije to slučajno, kao što se ni Mire nije našao slučajno 4. jula u rezidenciji američkog ambasadora u Beogradu.