Osim lošeg imuniteta, Marko je imao i istu takvu cirkulaciju, pa se dešavalo da nikako ne može da se ugreje. Tada ga je majka grejala u rerni
Marko Sošić ima 18 godina i visok je samo 140 centimetara. Prestao je da se normalno razvija kad je imao osamnaest meseci. Veći deo svog mladog života proveo je po bolnicama, dok su lekari pokušavali da postave pravu dijagnozu – hronična granulomatozna bolest jetre koja izaziva nanosomniju, odnosno prestanak rasta. Iako se mnogo napatio, ovaj momak pun je optimizma i vere da će mu jednog dana biti bolje. Problem je jedino što taj njegov optimizam ima i ime, ali i cenu – mesečna doza injekcije „interferona gama“ košta oko 1.500 evra, a to je nedostižan novac za Markovu porodicu.
TUGA
– Celog života sam tužna, više nčemu ne umem i ne mogu da se radujem. Marko mi je rana na srcu koja nikad ne može da zaceli. Kad su mu konačno postavili dijagnozu čini mi se da mi se ceo svet srušio – kaže Ljubinka Stošić, Markova majka, prerano uvenula žena, koja više ni suza nema da zaplače za sinom.
Do osamnaestog meseca Marko je bio vesela i zdrava beba. Čak je, po mišljenju lekara, bio mnogo napredniji od svojih vršnjaka. A onda je, odjednom, prestao da raste i razvija se. Prvi smptom bila je povišena temperatura. Lekari u Vranju pokušavali su da odgonetnu šta se dešava u telu malog dečaka, ali su ubrzo digli ruke i poslali ga u Beograd u Institut za majku i dete.
– Ostao je tamo nekoliko meseci. Meni nisu dozvoljavali da ostanem sa njim, rekli su mi da je tako bolje. Mislila sam da ću da presvisnem od tuge, nemoćna da pomognem svom detetu. Ustanovili su da ima uvećanu jetru i slezinu. Konačna dijagnoza glasila je hronična granulomatozna bolest jetre koja izaziva nanosomniju, odnosno prestanak rasta – priča Ljubinka.
Lekari su im rekli da je Markov imunitet iz neobjašnjivih razloga oslabljen i da šanse za konačno izlečenje – nema. Četiri godine su dečaka kljukali „pronizonom“, pokušavajući da mu skinu temperaturu.
– Od tih lekova su mi se oštetili zubi, tako da sad nosim protezu u donjoj vilici. Priznajem, prestao sam samoinicijativno da uzimam lekove. Više nisam mogao da izdržim – objašnjava Marko.
Bilo je perioda kad mu je bilo dobro, ali mnogo više onih kad je bio na ivici života i smrti. Baš kao krajem 2002. godine, kad je zbog bronhitisa završio na Dečjoj internoj klinici u Nišu.
– Za njega svaka prehlada može da bude kobna. Njegov imunitet je toliko bio slab da nije mogao da se samostalno izbori ni sa najbezazlenijim virusom. Mesec dana je bio u Nišu. Srećom, lekaari su uspeli da ga vrate u život. Tada smo prvi put saznali za te injekcije „interferona gama“ – navodi Ljubinka.
Osim lošeg imuniteta, Marko je imao i istu takvu cirkulaciju, pa se dešavalo da nikako ne može da se ugreje. Tada ga je majka grejala u rerni.
– Umotam ga lepo, naložim vatru, a onda otvorim rernu i tako sedimo zajedno pred otvorenom rernom – seća se Ljubinka.
U školu je pošao sa osam godina. Srećom, njegov mozak nije pratio telo, pa se Marko razvio u malog genijalca, radoznalog i prepametnog za svoje godine. O svojoj bolesti i onda je znao sve. Lekari su, međutim, smatrali da treba da odloži polazak u prvi razred zbog toga što nije bio fizički spreman. Upisali su ga u OŠ „Branko Radičević“ pošto je bila samo dvadesetak metara udaljena od zgrade u kojoj žive.
– Ali, bila je to prava katastrofa. Markova učiteljica nije imala razumevanja za njegovu bolest, pa nije ni umela deci da objasni zašto je on takav. Deca su ga stalno zezala i rugala mu se. Posle dva meseca prebacili smo ga u „Zmaj“ i naišli na potpuno razumevanje i prihvatanje – kaže Ljubinka.
Nova škola bila mu je mnogo dalja, pa mu je majka nosila ranac sa knjigama do škole i nazad. Nekad su je, doduše, odmenjivali i njegovi školski drugovi. Markov razred u „Zmaj“ školi pokušao je i da mu pomogne organizujući akciju prikupljanja novca, ali je odziv bio nedovoljan da se sakupe pare dovoljne za preskupe injekcije. Tada su čuli za preparat „noni“ koji im je komšinica nabavila iz Nemačke.
– Boca „nonija“ košta 40 evra i dovoljna je za mesec i po dana. To je na bazi neke lekovite biljke koja raste samo na Tahitiju i stvarno je mnogo pomogla Marku. Imunitet se stabilizovao, ali je i dalje krhak. Zato su nam te injekcije jedina nada – drhtavim glasom kaže Ljubinka.
NAPOLEON
Marko je sada učenik trećeg razreda vranjske Gimnazije. Odličan je đak na jezičkom smeru. Njegovi drugovi i drugarice su ga, tvrdi, prihvatili bez ikakvih predrasuda. Kad mu je mnogo teško, ponesu mu i knjige do škole koja je prilično daleko.
– Onima koji me pitaju koji sam razred kažem da sam peti, nemam volje da više objašnjavam. Samo da mi je da porastem još dvadesetak centimetara. Uostalom, ni Napoleon nije bio ništa viši – ume Marko da se našali na svoj račun.
Nažalost, nesreća nikad ne ide sama. Markova majka je penzioner „Jumka“ sa minimalnom penzijom, otac Srboljub radi u „Zavarivaču“ i ima platu od petnaestak hiljada dinara, a stariji brat Stefan, sjajan student ekologije na beogradskom Biološkom fakultetu, letos je završio u bolnici sa sličnim simptomima kao svojevremeno Marko. Sedam nedelja je proveo u klinici za plućne bolesti u Knez selu kod Niša. Ovih dana trebalo bi da ide na kontrolu. Majka Ljubinka ponovo strepi.
– Kako i ne bi kad celog života prolazim kroz pakao. Pomalo osećam i grižu savesti prema Stefanu, jer sam ga, čini mi se, zapostavila svih ovih godina pošto sam morala mnogo više vremena da provodim sa Markom. Ali, šta da radim, moralo je tako da bude i Stefan to razume – tvrdi Ljubinka.
Iako neće da prizna da teško žive, vidi se da Stošići jedva sastavljaju kraj sa krajem. Najviše joj je, kaže, žao što je dobar student sa prosekom skoro 10, a ona ne može zbog toga da ga nagradi. Njena bivša firma „Jumko“ nije se naročito pokazala, baš kao ni Srboljubov „Zavarivač“.
– Jedino smo dobili ovaj stan od „Jumka“, hvala im i za to, barem na kiriju ne moram više da mislim. Nažalost, nemamo para da ga otkupimo – priznaje Ljubinka.
Više puta su se obraćali opštini Vranje, ali su uvek dobijali negativan odgovor. Srećom, ima još dobrih ljudi na ovom svetu. Njihov komšija Nikola Jovanović, učestvuje u „Pinkovoj“ emisiji „Plesom do snova“ da pomogne njihovom Marku.
– Hvala mu do neba. Nije nam ništa, ali ima veliko srce i ponaša se prema Marku i Stefanu kao da su mu rod najrođeniji – priča Ljubinka.
I đački parlament u Gimnaziji uključio se u akciju, pa lobira po gradu da svi glasaju za Nikolu i njegovu partnerku, jer to, onda, znači i novac za Markove injekcije. A one, da bude jasnije, neće pomoći da Marko izraste u džina, ali će mu stabilizovati imunitet, a kad je imunitet stabilan to znači i da će Marko moći da raste. Do Napoleonove visine. Ne mora više.
ŽIRO RAČUN
Ljubinka moli sve dobre ljude da pomognu Marku. Njen žiro račun kod Poštanske štedionice je 200 23504677 44.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.