Crven fesić nano

Profesor Žuća je bio i ostao naš idol. Izdvajao se znanjem i bio je cenjen. Bio je naš najveći učitelj. Od njega smo naučili školu života

Generaciju, koja je Mašinsko tehničku školu u Vranju završila 1974. godine, krasi svestranost. Bilo ih je, kažu, za sve. Kad se učilo znali su danima da greju stolicu, bili su tu i kada se mladalački ludovalo. Mnogi od njih danas su priznati mašinski inžinjeri na raznim rukovodećim funcijama, cenjeni i poštovani u struci.
– Bili smo posebni u svemu, ali jedno nam je bilo zajedničko – družili smo se svakodnevno, intezivno i ta drugarstva ostala su do danas. Od prvog razreda znali smo da posle časova svratimo do poslastičarnice „Pelivan“, nabacamo tašne u ćošak, a odatle pravac „Evropa“. Tadašnji kafanski muzičari, čim bi mi zaseli, znali su našu pesmu, koja je bila himna generacije: „Crven fesić nano, crven fesić joj nanice, crven fesić u dragana moga, j o o o o j nano, nanice“… – počinje priču o svojoj generaciji, Zoran TODOROVIĆ, mašinski inženjer u „Alfi“.
Koliko su voleli kafanu i dobru starogradsku muziku govori i Zoran NISIĆ, mašinski tehničar, zaposlen u „Jumku“.
– U „Evropi“, gde smo se okupljali, zapalili smo prve cigarete i probali prvo piće. Tada je hit bio „musolini“, kombinacija soka od maline, kisele vode i crnog vina. Tašne koje smo ostavljali kod „Pelivana“ kada bismo zakasali tražili smo tek sutradan pre polaska u školu. Jednom prilikom, moj otac Boža krenuo je da mi kupi kaput, svratio do „Pelivana“ na bozu, prepoznao moju tašnu u ćošku, uzeo je i odneo kući. Ostao sam bez kaputa, a bilo je i drugih posledica – seća se Nisić.
Iako je generacija od oko 120 učenika dala 60 odsto vrsnih inžinjera, u školi nije išlo lako sa učenjem.
– Niko od nas ne može da zaboravi grafičke crteže koje smo predavali svakog tromesečja. Tada bismo se okupljali kod jednog od nas u kući i radili po nekoliko noći. Uvek je bio neko posebno obdaren za crtanje, a ostali su gledali i radili po njegovoj direktivi – ističe Nisić.
Profesora je bilo raznih, a ocenjivali su ih po njihovim profesionalnim, moralnim i životnim uzusima.
– Od mnogih profesora, naročito onih koji su predavali stručne predmete, moglo je puno toga da se nauči. Po strogoći odvajao se Voja Stanisavljević iz ruskog jezika. Ko da uči ruski, nije nas interesovalo, delio nam je kečeve, a mi smo mu, osetnički, bušili gume na automobilu. Iz ove perspektive vidim da je bio u pravu, hteo je da nam prenese znanje, da svojom erudicijom podstakne u nama ljubav prema jeziku i Rusiji. Ali, bilo je to vreme mladosti i ludosti – kaže Todorović.

ŠIBICA

– U prvoj godini – nastavlja Nisić – pukla je afera koja je uzdrmala Vranje. Trojica profesora, Milan Stanojević, Miodrag Cekić i Caja, koji su predavali stručne predmete ostavili su oko 60 učenika na popravnom. I profesori su tada bili mladi i željni svega, a posebno novca. Organizovali su leti pripremu koju smo morali da platimo i ona se odvijala u prostorijama OŠ „Zmaj“. Ko ne bi platio padao je na polaganju. Nakon završenog polaganja grupa roditelja ih je tužila sudu. Branio ih je advokat iz Beograda, Veljko Guberina, i prošli su sa uslovnim kaznama. Ipak, nakon toga Cekić i Caja napustili su školu dok je Stanojević ostao.
Posebne emocije naši sagovornici gaje prema profesorima Miomiru Jovanoviću Žući, koji je predavao stručne predmete i Slobodanu Stamenkoviću Ljubetu, profesoru fizičkog.
– Žuća je bio i ostao naš idol. Izdvajao se znanjem i bio je cenjen. Bio je naš najveći učitelj. Od njega smo naučili školu života. Voleo je da se druži sa nama, na ekskurzijama poveo bi i suprugu Zlaticu koja se takođe prema nama postavljala drugarski. Pratila je sve naše nestašluke, a kada bismo seli otvoreno nam je predočavala kako da u životu ostanemo čistog obraza. Slobodan Stamenković se postavio drugarski i za njega smo bili spremni ruku u vatru da stavimo. Zvali smo ga bata Ljube, sedeli u kafani, pili zajedno. U školi se pravio da nas ne poznaje, ali pratio je naše ocene. Znao je da ode kod nekih profesora i da nam na svoj način popravi ocene. Nakon toga sledile su čvrge od kojih je glava zvonila satima. „Mangaši, zbog vas li da se nerviram, mora da vam razbistrim glavu da me ne brukate“, govorio je i vadio čokolade – navodi Todorović.
Posebna priča bili su Josif Stošić, profesor muzičkog, i Dragan Cvetković Simidžija koji nam je predavao likovno.
– Kod profesora Josifa smo u toku časa bežali kroz prozor. Nije se ljutio, bio je pred penzijom i samo bi odmahnuo glavom. Na likovnom smo šetali jedne iste crteže iz odeljenje u odeljenje kada se ocenjivalo. Profesor Dragan je to dobro znao, ali bio je tolerantan – kaže Nisić.
Godine su se lako gubile, nije bila retkost da se to desi i na popravnom.
– U prvoj godini, polagalo je pola razreda kod profesora Milana Stanojevića. Radili su se zadaci, a ja pojma nisam imao. Bio sam duduk, što bi se reklo. Danima sam razmišljao šta da radim, ako izgubim godinu otac Boža bio je spreman da istanji kožni kaiš. Polagali smo u potkrovlju Gimnazije, ogromna prostorija. Pre polaganja ošacovao sam prostoriju, video da su vrata skroz pozadi. Bacio sam se na posao. Uspeo sam da izvadim ciglu pored vrata i da je ponovo stavim. Kada smo dobili zadatke, napisao sam ih na papir, umotao u praznu kutiju šibice i bacio kroz otvoren prozor. Drugari su uradili sva tri zadatka, popeli se na potkrovlje i čekali. Kada je Stanojević bio daleko napred kucnuo sam u ciglu tri puta. Izvadili su je munjevito, dodali mi šibicu i vratili ciglu na svoje mesto. Prepisao sam sve i jedini na popravnom imao tri urađena zadatka. Profesor je znao da ja to ni u snu ne mogu da uradim, molio je da mu kažem kako sam ga odradio, ali sa priznao tek na kraju četvrte godine. Tada sam imao dovoljno kuraži da mu objasnim operaciju „šibica“ – priča Nisić.
Naši sagovornici rado se sećaju i profesora Tihomira Ljubića, Nikole Ž. Spasića, Toše Malinovića, Stojanke Trajković, Stane Lazović, Rada Arsića…
U njihovoj generaciji bilo je malo devojaka, tehnička škola je u to vreme bila rezervisana za muškarce. Ono malo devojaka čuvali su kao oko u glavi.
– Bili smo kao jedna velika familija u kojoj su one zauzimale posebno mesto. U generaciji su dve velike ljubavi krunisane brakom. Srboljub Ilić Bibe sa Ljubicom Jovanović i Bora Pešić sa Mirom Milovanović prestavljali su oličenje čedne, iskonske srednjoškolske ljubavi – kaže Todorović.

GIMNAZIJALKE

– Slušali smo „Bitlse“, „Stunse“, „Cepeline“… Voleli smo da sedimo u voćnjaku, preko puta škole gde su sada Sportska hala i Dečji vrtić, i da na tranzistoru slušamo kultnu emisiju na radio Beogradu „Veče uz radio“. Obožavali smo Indekse, Pro arte, Kemala Montena, Djorđa Marjanovića, Mikija Jevremovića… Redovno smo odlazili pred Gimnaziju, čekali odmore i njihove devojke kojih je bilo u izobilju i koje nisu bile imune na buduće inžinjere – smeška se Nisić.
Posebno pamte đačke ekskurzije koje su trajale po desetak dana, kroz celu eks Jugoslaviju. Ekskurzije su finansirale firme u kojima su obavljali praksu.
– Bilo je prelepih doživljaja. U Zadru smo bili smešteni na u jednu spavaonicu zajedno sa đacima iz Poljoprivredne škole iz Bjelovara. S jedne strane mi komplet muškarci, a s druge strane samo devojke. Neša je celu noć svirao gitaru jednoj Zdenki, a uz zvuke setnih šansona rodile su se mnoge ljubavi koje su ujutru pratile uzajamne suze – kaže Nisić.
– Samo kada smo spavali nismo bili zajedno – zaključuju Todorović i Nisić.

GENERACIJA `74

Zoran Nisić Klisac, Stojadin A. Ristić Mandi, Zoran Todorović Štiplija, Miroslav Djorđević Šiško, Miroslav Trajković Tarcan, Jovica Aleksić Ćurka, Borisav Divjak Ustaša, Milivoje Vasić, Predrag Antić Cibuk, Momir Nikolić Moša, Zoran Momčilović Bizon, Branislav Janjić Biridžik, Srboljub Ilić Bibe, Nenad Janjić Neško, Bora Pešić, Dragan Velinović, Tomislav Kostić Tomi, Aleksandar Stojković, Ivan Marković Aligator, Momčilo Tomić Žena, Ilić Slobodan Doktor, Srđan Mišić, Budimir Mitić, Dragan Mladenović Josa Pop, Ljubica Jovanović, Dobrila Jovanović, Divna Dunčić, Biljana Dimić, Mirjana Milovanović, Gordana Mitić…