Violinu sam slušala i u maminom stomaku

Eko Taxi Vranje

Violinu sam slušala i u maminom stomaku

„Amoroso“ sublimira sve gudače sa juga Srbije i to što smo jedini kamerni orkestar u Srbiji van Beograda veliki je kuriozitet



Pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture republike Srbije, a u organizaciji Muzičke škole „Stevan Mokranjac“ iz Vranja, Sekretarijata za kulturu grada Vranja i Gradskog muzičkog centra iz Leskovca, u četvrtak smo bili u prilici da prisustvujemo koncertu kamernog orkestra „Amoroso“ iz Leskovca.
Na programu su bila dela Babića, Vivaldija, Berkoviča, Prokopijeva i Vasića, a u orkestru koji broji četrnaest gudača, svirala je i profesorka violine iz vranjske i bujanovačke muzičke škole, Marija Besarabić Ristić.

PORODIČNI DžUBOKS

Kako je došlo do toga da postanete članica Kamernog orkestra „Amoroso“, jedinog u Srbiji van Beograda?
– Već pune četiri godine predajem u Vranju, s tim što sam poslednjih godinu dana provela na porodiljskom odsustvu, negovala sam svoju malu devojčicu Janu, a na posao se vraćam novembra. S obzirom na to da sam ja Leskovčanka i da tamo živim, postala sam članica „Amorosa“ odmah po njegovom osnivanju marta 2002. godine, kada sam apsolvirala na svom fakultetu i vratila se kući u Leskovac. Ovaj orkestar pruža izuzetnu priliku meni i mojim kolegama za zajedničko muziciranje, a da to nisu manji kamerni sastavi, već malo masovnija formacija gudačkog kamernog orkestra. Ideja o „Amorosu“ je davnašnja, s obzirom na to da se vremenom u Leskovcu stvorila mogućnost za tako nešto pošto imamo puno akademskih violinista.U našem orkestru sviraju svi profesori violine iz Leskovca i oni koji rade u tamošnjoj muzičkoj školi, kao i oni koji rade van Leskovca, te naše kolege iz Niškog simfonijskog orkestra. „Amoroso“ sublimira sve gudače sa juga Srbije i to što smo jedini kamerni orkestar u Srbiji van Beograda veliki je kuriozitet i stvar vredna podrške i poštovanja.
„Amoroso“ je dao priliku da u Vranju sa njim nastupe i sasvim mladi solisti. Koliko su takvi nastupi bitni za ovu izuzetno nadarenu decu?
– Naš koncert u Vranju deo je turneje „Amoroso sa prijateljima s ljubavlju“, koju smo zamislili tako da na njoj bude predstavljen kako sam orkestar, tako i njegovi prijatelji, saradnici, kolege pa i muzičke nade, što je jako lepa praksa za mlade muzičare.
Desetogodišnja Anastasija Kostić, koja je đak niže muzičke škole u Leskovcu, dobitnica je toliko nagrada da ih je teško popamtiti, o malom Ćaniji Iseniju, violinisti koga ste mogli da čujete i u Vranju, ne treba ni trošiti reči. Ovo dvoje mladih umetnika je svakako ulepšalo koncert jer je zadivljujuće videti tako talentovanu decu koja se ozbiljno bave svojim instrumentima. Ovo iskustvo sa „Amorosom“ za njih predstavlja stepenicu više, može samo blagotvorno da deluje na njih i bude im kreativni pokretač i iskustvo više.
Gde ste do sada nastupali i na koji način publika ovde reaguje?
– „Amoroso“ je od svog osnivanja imao veoma aktivnu ulogu na muzičkoj sceni cele Srbije, a gostovali smo i u inostranstvu. Nastupali smo, naravno, u Leskovcu, Bujanovcu, Vranju, Nišu, Banja Luci, Zrenjaninu, Beogradu, po Grčkoj… Tokom ove turneje planiramo da nastupimo i u Novom Sadu, Vršcu, Čačku, Kraljevu, Kruševcu…
Što se tiče publike, sva je publika dostojna truda, s tim što smo u Leskovcu na svom terenu i imamo stalnu dragu publiku, ali sa ništa manje ozbiljnosti ne posmatramo publiku i u drugim gradovima. Generalno gledano, beogradska publika je zahtevnija jer su navikli na zvučna imena i vrhunske izvođače, ali to nisu barijere koje nas plaše. Muzika je ipak univerzalni jezik i emocija koja se daje uvek je iskrena.
Kako ste izabrali da svirate violinu i da li u Vašoj porodici ima još muzičara?
– Pre bih rekla da je violina izabrala mene, jer otkako znam za sebe, ja slušam violinu. Slušala sam je i u maminom stomaku, jer je moj tata violinista i stalno je svirao po kući. Kad sam stasala za muzičku školu nije bilo drugih želja već da i ja sviram violinu kao moj tata. Kada sam otišla na prijemni ispit u muzičku školu tata mi je naglasio kako mogu da biram koji ću instrument da sviram, ali ja sam bila kategorična i želela jedino violinu. Moj brat je svirao violinu u nižoj muzičkoj školi, pa je potom završio i srednju muzičku školu, ali teoretski odsek jer nije voleo da vežba. Mama je muzikalna žena i mi se šalimo da je ona pevačica u našem porodičnom orkestru, jer je glas jedini instrument koji ume da upotrebi. I moj muž je muzičar, bubnjar. Kod nas je stalno veselo i raspevano, pa smo pravi porodični džuboks.

MUZIČKI SVEMIR

Koliko je komplikovano i teško svirati ovaj instrument ako se zna da enciklopedijski podaci navode kao najbolje violiniste isključivo muškarce?
– Violina je kraljica instrumenata i ta se definicija često čuje. To je instrument koji nosi epitet najlepšeg i najtežeg, tako da je i komplikovano i teško savladati je. Zato mnogi početnici, ako im ne krene onako kako su zamišljali, brzo odustanu od violine. Violina puno traži, ali ako je to – to, zaljubite se u nju i vuče vas da se njome bavite. Enciklopedijski podaci, to je tačno, uglavnom navode muškarce kao vrhunske violiniste, ali u našem vremenu je drugačije. Danas se puno devojčica odlučuje za violinu i to je divno, jer je violina i plemenita i ženstvena.
Da li je violina zastupljena u savremenoj muzici i koliko se za nju komponuje?
– Savremena muzika je veoma sklona raznim uplivima muzičkih stilova, ali i instrumenata. Tako da mogu da kažem da violine ima svuda, pretežno u klasičnoj, ali i u savremenoj muzici, na ovaj ili onaj način. Teško mi je da kažem koliko se za violinu danas komponuje zato što nije u praksi izvođenje modernih kompozicija za violinu, ali uz neke transkripcije moguće je mnogo toga izvesti na violini.
Kako kometarišete generalno slabu zainteresovanost za koncerte umetničke muzike, zašto je to tako i ko je za to kriv?
– Generalno slaba zainteresovanost za koncerte umetničke muzike je u maniru našeg naroda i te koncerte kao po pravilu prate profesori muzike, njihovi đaci i bliža rodbina, znači isključivo oni ljudi kojima je klasična muzika osnovna vokacija. Naravno, dosta publike dolazi da bude viđeno, ali i to je nešto ako ga protumačimo kao želju da nauče i čuju nešto novo i kvalitetno. Na kraju krajeva, jedan od ciljeva ovakvih koncerata je i popularizacija klasične muzike i želja da što više ljudi bude u prilici da čuje to što mi nudimo i s ljubavlju radimo. U klasici je sublimiran čitav dijapazon muzičkih izraza i stilova i sve što je moderno može se prevesti na klasičan muzički jezik. Zato je potrebno pokazati publici da i tu ima jakih emocija, turbulencija zvuka, crne i bele strane sveta, da shvate da je muzika svemir sam za sebe.
Koliko je interesovanje dece za violinu u ovdašnjoj muzičkoj školi?
– Interesovanje dece za violinu u Vranju je prosečno, ali može da bude mnogo veće, posebno zato što je ovo sredina sa puno muzikalne dece, a za violinu je potreban dobar sluh. Nadam se da će se taj manir promeniti i da će se na violinu upisati više dece tokom narednih godina. Svima onima koji uče da sviraju violinu poručujem da se predaju tome sa puno ljubavi i da se prepuste svemu lepom što dolazi kao rezultat sviranja, da budu vredni i da se ne predaju ako nešto zaškripi.
Šta bi trebalo da bude prioritet lokalnog ministarstva za kulturu?
– Lokalno ministarstvo za kulturu radi svoj posao, ali bi bilo lepo da mali akcenat bace upravo na polje klasične muzike, tako što bi podržali Muzičku školu „Stevan Mokranjac“ u idejama koje imamo, a za čiju realizaciju nam nedostaju finansijska sredstva i razumevanja okoline. Razumem da za sve treba vremena, te se zato i nadam da će novi saziv lokalnog ministarstav kulture u narednom periodu imati sluha za naš rad.


ĆANIJA JE PRAVI BISER
– Ćanija Iseni, trinaestogidišnji violinista iz Bujanovca, koji oduševljava publiku svuda gde se pojavi, bio je moj đak pet godina (punih deset godina profesorka sam violine i u Bujanovcu). Ćani je došao u moju klasu kada je upisao prvi razred niže muzičke škole 2002. godine i od tada je krenula naša saradnja. Bio je izuzetan đak prvak, odmah je sa svojim talentom isplivao iznad druge dece, što sam prepoznala i trudila se da mu omogućim najveći mogući napredak. Usledila su mnoga takmičenja u zemlji gde je on bio primećen, a ja sve ponosnija. Od ove godine Ćani je đak prvog razreda srednje muzičke škole u Leskovcu i „Amorosu“ je zadovoljstvo da svira sa njim.



  • Ostavi komentar