Nedaj se Ines

Voleli smo srcem i dušom jednu Ninu, visoku, sa dugom crnom kosom, ali i Bobu, Jasu, Terzićku, Ljilju, Mirjanu, Marinu, Minku..

– Naša generacija imala je mnogo jakih individualaca u raznim oblastima života koji su sebe potvrdili stručnošću i znanjem. Bilo je šest odelenja, po petnaest i više „vukovca“ u jednom. Malo njih je ostalo sa srednjom školom i to mnogo govori koliko smo bili jaki u učenju, a pre svega u želji za sticanjem znanja, za spoznajom sveta. Imali smo u tom periodu mogućnost ne samo da upoznamo eks Jugoslaviju, već i Italiju, Francusku, Grčku, Tursku, mnoge zemlje Evrope. Da svoja znanja produbimo, da stvorimo jak alter ego koji neće podvlađivati prolaznim društvenim vrednostima niti biti zloupotrebljen za dnevnopolitičke potrebe – evocira uspomene dr Momčilo Stošić, hirurg u vranjskom Zdravstvenom centru na svoju generaciju koja je Gimnaziju završila 1978.
Imali smo dve klupe u parku oko kojih smo se okupljali – nadovezuje se Slađan Novković, šef obezbeđenja u zgradi gradske uprave.
– Kada bi mogle da progovore o našim ljubavnim nemirima u junska predvečerja, o probuđenim čulima koja nasete mirise okolnih lipa i donose prve poljupce koji se tope na vrelim usnama, o suzi koja sklizne niz obraz od neopisive sreće kad si ubeđen da voliš i da si voljen. Kada bi progovorile o gitari i o „Ne daj se Ines, ne daj se godinama moja Ines. Drukčijim pokretima i navikama, jer još ti je soba topla, prijatan raspored i rijetki predmeti“… Kada bi progovorile o iskrenom druženju, o strepnjama pred časove na kojima se odgovaralo, a ocenjivali profesori od ogromnog autoriteta, o đačkim nestašlucima, prvim cigaretama, popijenom piću, o zamišljenim pogledima u budućnost kojoj smo hrlili otvorenih srca, želja i iščekivanja. Tada bi kazale sve o našoj generaciji.

INDIVIDUALCI

Generacija je bila u mnogo čemu izuzetna, rano se upoznala sa „stavovima koji život znače“ od profesora iz stare garde i onih koji su tek dolazili.
– Vladalo je orgomno poštovanje prema tadašnjim profesorima. Znalo se koliko učenik može da ode daleko u komunikaciji s njima. Sve to proisteklo je iz njihovog odnosa prema učeniku, iz profesionalne posvećenosti da ga osposobe da stekne znanje. Navešću jedan primer: profesor Djoka Popović, koji je predavao matematiku, znao je da jednom đaku posveti ceo čas, da izvuče iz njega taman onoliko znanja koliko je bilo potrebno za prelaznu ocenu. Zato nije čudno što su pojedini moji drugovi o njemu napisali pesmu koju još uvek čuvamo, čitamo na genarcijskim druženjima. Ne možemo da zaboravimo profesore poput Liljane hemičarke, Bube matimatičarke, Nađe iz francuskog, Feteta istoričara, Drakčeta iz srpskog, Daču iz tehničkog, Srbu Kuma filozofa i druge – priča dr Slavica Sotirović, lekar opšte prakse u Vranjskoj Banji.
Novi profesori bili su inovantivni i kao takvi pobuđivali su interesovanja mnogih.
– Bili su nam bliski, uspostavljali smo odmah kontakt, čak smo imali prećutnu saglasnost da budemo zajedno u kafani „Proleće“, ali u odvojenim prostorijama. Jednom se desilo da sedimo u bašti kafane, ispod lipe, a Žikicu smo nagovarali da zove konobara Stoleta. Sedeo je do prozora i kada bi nam zatrebalo piće Žikica bi kucnuo u prozor. Konobar bi dolazio, ali u međuvremenu pored tog prozora zaseli su profesori Srba Kum i Dača. Kada je Žika prevršio meru u broju tura pomerila se zavesa i pojavio se njihov upitni pogled. To je bio znak da se pokupimo i odemo na neko drugo mesto – kaže Novković.
Muzika je bila ventil posle napornog učenja. Znalo se ko ima najbolju kolekciju ploča, a igranke u Domu JNA bile su kultne po mnogo čemu.
– Na igrankama smo slušali živu svirku, dolazili sa nadom da ćemo baš tada osvojiti srce one koju smo danima šacovali pogledima na korzou. Tada bismo oblačili nove farmerice i jakne od džinsa koje su stizale iz Trsta – ističe Novković.
Devojke su ispobavale prve šminke, novu odeću i obuću, skraćivale suknje kako bi skrenule pažnju i istakle svoju mladost koja je zračila lepotom i prirodnošću:
– Igranke su počinjale u osam sati uveče i trajale do deset, a mi iz Banje žurili smo na poslednji autobus koji je polazio u deset i petnaest. Bilo je čari u ta dva sata provedena u pravom društvu plešući uz omiljene pesme, kada se kroz šalu i smeh osećala radost, na uhvaćen pogled ubzavao korak ili išlo tromo, klecavo ako te večeri nije bilo onog koji je trebalo da te vidi – priča Sotirovićeva.
Pored igranki bilo je žurki, proslave rođendana, novih godina.
– Među prvima smo bili u dodiru sa klasičnim igrankama, čuvenim Bakijinim svirkama u hotelu „Vranje“ i restoranu „Evropa“ i pojavi kafića gde se slušao rokenrol. Bili smo na toj vetrometini starog i novog i imali smo energiju i moć da prihvatimo najbolje. Ko se ne seća prvih silazaka u podrum kuće, preko puta zatvora, gde je bio kafić „Nebeski svod“, gde je di džej bio Saša Frankeštajn koji je pustao lagani rok. Kafić „Nebeski svod“ promenio je vlasnika i ime u „Ključ“ i pod tim imenom deo je istorije onog najboljeg što su pružali vranjski kafići – kaže Stošić.
Od domaćih grupa, Tajm i Korni grupa bili su u trendu, a manji broj učenika obožavao je šansone, posebno one koje je izvodio Arsen Dedić.
– Bitno je za nas da nismo prihvatali tadašnju novokomponovanu muziku koja je za današnju klasika. Tada se pojavio Miroslav Ilić i drugi čije pesme nikad nisu mogle da nas zainteresuju. Voleli smo starogradske, vranjske, makedonske pesme. Kada bi se družili u kafani, po kućama, pevali smo ih sa uživanjem uz gitaru i vino – navodi Stošić.
Bavili su se sportom, većina iz zadovoljstva, samo pojedinci pokušavali po gradskim klubovima. Košarka je bila u modi, igrali su se čuveni basketi u školskom dvorištu Gimnazije.

EMOTIVCI

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji i tadašnja politička situacija ostavili su dubok trag i na ovoj generaciji.
– Mnogi su se razočarali, bile su poremećene neke osnovne vrednosti na kojim su odrastali i postajali ljudi sa velikim Lj. Više njih je zbog karijere, ali i zbog neprihvatanja tadašnje političke, društvene i ekonomske realnosti rešilo da ode u inostranstvo. Generacijski bračni par, Ljilja i Meca kao elektrinžinjeri žive i rade u Nemačkoj, Gordan je lekar u Americi, Goran Abesinac, elektroinženjer u Kanadi, Ljuba Janjić anesteziolog u Švedskoj, Vladan Stamenković lekar u Sloveniji – priča Stošić.
Generacija je dala na desetine lekara, inženjera, ekonomista… Svi su sebe ostvarili u struci.
– Na prste se mogu izbrojati oni koji su bili direktori ili političari. Bili smo svojstveni, uvek smo želeli da istaknemo svoju individualnost i zato smo se teško uklapali u šablone gde je partijska i politčka disciplina dominirala – ističe Stošić.
Još u Gimnaziji družili su se sa starijim generacijama od sebe, nekako su štrčali od drugih svojom zrelošću, znanjem i vaspitanjem ponetim iz kuće.
Svaka generacija imala je svoje atipične likove, one koji su davali šmek druženju. Pod naletom emocija voleli su da zasednu i umereno popiju, odigraju partiju bilijara gde je Škemba držao banku, uče preferans u čuvenoj „buvari“ u hotelu „Vranje“, pevaju serenadu profesorki ispod prozora, odlaze u vinograd Bekana Klinčara, putanjom, gore u Ćoški, recituju uz setne zvuke gitare Lorku, Jesenjina i Tina Ujevića.
– Bili smo posebni. Prvi smo doveli, kada smo završili maturu, Bakiju Bakića i njegove trubače u školsko dvorište. Žikica i Miša Antić bili su organizatori kola koje se razvilo od školskog ulaza pa do Šumskog preduzeća. Nastavilo se u parku i završilo u Ćoški. Od tada je nastala tradicija u Gimnaziji da se matura proslavlja uz trubače – priča Novković.
– Bili smo mladi, lepi, pametni. Voleli smo srcem i dušom jednu Ninu, visoku, sa dugom crnom kosom, ali i Bobu, Jasu, Terzićku, Ljilju, Mirjanu, Marinu, Minku, Nelu, Vesnu, Smilju, Nadicu, Snežanu, Slavicu… – dodaje Stošić.
– Bili smo vezani međusobno iskrenim drugarstvom koje i danas traje. Nema tog iz generacije koji se neće javiti, pozdraviti i pomoći drugome u nevolji – završava priču svoje generacije, Sotirovićeva.

Generacija `74
Vesna Barać, Minja Jović, Marina Stojković, Zorica Karadžova, Smilja Stanković, Slavica Sotirović, Snežana Stamenković, Snežana Radulović, Snežana Radivojević, Nina Stanković, Minka Petrović, Eleonora Nela Džoljić, Vesna Mladenović, Lidija Stojčić, Emilija Stanković, Emilija Ostojić, Vesna Deretić, Ljilja Drašković, Vesna Terzić, Snežana Mitić, Milica Stojnev, Gordana Pešić, Bojana Katić, Vladan Stamenković, Momčilo Stošić, Bata Mansijević, Dragiša Mihajlović Giša, Miodrag Apostolski Apa, Slađan Novković, Žikica Dimitrijević, Goran M. Antić, Slađan Mitić Kastro, Vladimir Mančev Manča, Nebojša Kostić Škemba, Zoran Petković Simidžija, Miodrag Jovanović Mekica, Aleksandar Džoljić Baća, Zoran Mladenović Luik, Moša Stošić Banjac, Gordan Stanisavljević, Zoran Stojanović Kikirez, Goran Bogdanović, Zoran Jovanović Deduška, Miša Antić, Zoran Gogić Goginac, Kuke, Srba Papilon, Spasa, Zoran Janjić Janja Bluz, Saša Petrović, Dragan Djorđević Pikaso, Slavoljub Nešić Cace Kupuzanče, Mihajlo Djorđević Tornik, Stojan i Sreten Djorđević Mange, Dragan Dojčinović Zajko, Rista, Ljuba Ćupe, Zoran Aleksić, Daci Pešić, Zoran Veličković Zuja, Jovica Stefanović Jokerac, Ljuba Zlatković Žljebča, Zoran Jovanović, Zoran Nikolić Meca, Dragan Popović Popke, Dragan Cvetković, Zoran Stamenković, Nebojša Bogdanović i drugi.