Pošto duša?

Vladika vranjski Pahomije ceni svoj duševni bol na dva miliona dinara, a bivši načelnik SUP Vranje Novica Zdravković, i sin mu Ivan su nešto skromniji – njihove duševne boli treba da uminu samo za po milion dinara

Ko želi da pred širom javnošću dokaže kako je osetljiv i pošten čovek, jednom rečju domaćin, neka tuži novine „Vranjske“, pa da pokuša da i sudski potvrdi svoj senzibilitet, a ako prođe-prođe, i usput zaradi neki dinar, odnosno koje milionče. Tako zbog hiperosetljivih dušica, koje, jadne, trpe jaku duševnu bol, a uzgred su im ugroženi i čast, ugled i dostojanstvo, novinari jedinog nezavisnog medija na pečalnom jugu Srbije gube vreme i živce mazneći sudske klupe, samo zbog toga što se bez straha suočavaju sa društvenim anomalijama, a ono što stvar čini još težom, to je da „Vranjske“ funkcionišu po najstrožim uzusima novinarske profesije, pa oni koji ih tuže nisu svesni šta sve ove novine o njima nisu napisale (a znale su, samo nije bilo profesionalnih preduslova da se to objavi), poštujući zakone ove države, ali i, paradoksalno, ličnosti koje ih sada tuže. Trenutno se protiv „Vranjskih“ u Opštinskom sudu u Vranju vode tri postupka za naknadu štete nanete zbog duševnih bolova tužilaca: vladika vranjski Pahomije ceni svoj duševni bol na dva miliona dinara, a bivši načelnik SUP Vranje Novica Zdravković, i sin mu Ivan su nešto skromniji – njihove duševne boli treba da uminu samo za po milion dinara.

TRI PUTA

Slučaj vladike Pahomija je javnosti dovoljno poznat, pa da se pozabavimo duševnim bolovima koje trpe Zdravkovići. Nogu je povukao senior, Novica, koji je jula ove godine tužio „Vranjske“, preko advokatske kancelarije Dragana Ivanovića iz Požarevca (LLLsic!LLL), zbog teksta u „Vranjskim“ u broju 592, autora Dejana Dimića, pod naslovom „Čovek sa dobrim vezama“, tužio novine, urednika Vukašina Obradovića i novinara Dimića, i traži odštetu od milion dinara. A zbog čega?
Zastupnik Novice Zdravkovića u tužbi citira sporni deo pomenutog teksta: „Na kraju, treba pomenuti i prozivke koje su prvenstveno iz Fonda za humanitarno pravo stizale na račun Zdravkovića. Nataša Kandić svojevremeno ga je označila kao jednog od neposrednih učesnika prevoženja leševa Albanaca sa Kosova i njihovog spaljivanja u fabrici `Mačkatica` u Surdulici u vreme NATO bombradovanja“. Pa se onda navodi izjava Nataše Kandić u celini.
Ta je izjava, inače, izrečena na konferenciji za štampu povodom slučaja „Mačkatica“, januara 2005. pa emitovana u emisiji „Peščanik“ na radiju B 92, 4. februara 2005, autora Svetlane Lukić, pa u štampanoj formi objavljena u zborniku „Peščanik FM“ u izdanju „Fabrike knjiga“ iz Beograda, na strani broj 91.
To lepo kaže i zastupnik Ivanović u tužbi: „Pažljivom analizom objavljenog teksta se utvrđuje da tuženici iznose neistine, i to tako što tužioca kao uglednog pripadnika MUP-a Srbije dovode u vezu sa spaljivanjem albanskih leševa u fabrici `Mačkatica` u Surdulici u vreme NATO bombardovanja“.
Sporni članak u „Vranjskim“ je, inače, objavljen povodom hapšenja „uglednog pripadnika MUP-a Srbije“, a koga je taj isti MUP hapsio zbog sumnje da je izvršio krivično delo podstrekivanje na primanje mita. Postupak protiv Zdravkovića je u toku.
Osim toga, ako se pažljivo čita, zastupnik Zdravkovića u citiranoj rečenici spaljivanje leševa Albanaca sa Kosova u „Mačkatici“ postavlja kao aksiom, citat – „tužioca označavaju kao učesnika događaja, spaljivanje leševa u fabrici `Mačkatica` u Surdulici“. Drugim rečima, spaljivanja je bilo, ali Zdravković u njemu nije učestvovao.
Pa zastupnik smatra da „objavljivanjem ovog teksta, tuženici su objavili neistinitu informaciju koja vređa čast, integritet i dostojanstvo tužioca“.
Informacija je, međutim, istinita! Jer, ovde se radi ne o istinitosti informacije da su leševi Albanaca spaljivani, koja „per se“ i ne mora biti istinita, već je informacija izjava Nataše Kandić, javno izrečena na konferenciji za štampu, objavljena na radiju, i štampana, što niko nikada nije demantovao, a što je novinar „Vranjskih“ Dejan Dimić citirao. Pa zašto su, dođavola, Novica Zdravković i njegov zastupnik Dragan Ivanović iz Požarevca čekali tri i po godine, da čovek trpi tolike duševne bolove, što ne tužiše Natašu Kandić i medije u kojima je njena izjava već najmanje tri puta objavljena, već sada tuže „Vranjske“?!

TAMAĆARI

Biće da su i medij i trenutak pažljivo odabrani. Naime, samo četrdesetak dana nakon seniora, pokazalo se da je i junior Zdravković, Ivan, osetljiv, valjda im je to porodično. Ivan je duševne bolove izneo sudu preko, slučajnosti li, istog zastupnika, Dragana Ivanovića iz Požarevca. Tuženi su ponovo isti, kvalifikacija je ista, vređa se čast, integritet i dostojanstvo tužioca, suma je ista, milion dinara, ali je predmet spora izgradnja objekta u Njegoševoj ulici u Vranju, za koju su „tuženici (u istom broju, 592, p.a.) objavljivanjem ovog teksta, označili porodicu tužioca kao investitora koji gradi spornu stambenu zgradu… što ni u kom slučaju nije tačno“.
Šta nije tačno? Da Zdravkovići ne grade objekat, ili da je objekat sporan? U svakom slučaju, ovo drugo; „Vranjske“ su još februara, od istog autora, Dejana Dimića, objavile tekst o izgradnji objekta Zdravkovića u Njegoševoj ulici. Tu su iznesene tvrdnje, da je Zdravković bez kompletne dokumentacije, počeo izgradnju objekta, što je izazvalo reakciju suseda, a preko njihovih pritužbi i Građevinske inspekcije.
Citat iz obaveštenja Građevinske inspekcije: „Izlaskom na lice mesta i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrđeno je da je investitor započeo izvođenje građevinskih radova bez odobrenja za gradnju, zbog čega je pokrenut upravni postupak protiv Ivana Zdravkovića, rešenjem o rušenju broj 356-308/ 07-11 od 28. novembra 2007. godine“.
Šta je Ivan Zdravković čekao od februara, kada je tekst objavljen, do avgusta, kada je podneo tužbu, zbog teksta koji je objavljen sedam meseci ranije? U „Vranjskim“, broj 566 od 7. februara 2008. objavljen je i projekat za objekat koji Zdravkovići grade u Njegoševoj ulici, a Ivan je, po sopstvenoj izjavi, „radove prekinuo zbog mraza“. U međuvremenu, mraz je „popustio“, Zdravkovići su samo njima znanim kanalima obezbedili kakve-takve dozvole, i tužba „Vranjskim“ stiže retroaktivno. Predmet spora uopšte se ne odnosi na vreme u kome je tekst pisan, već kada tužilac smatra da može da ućari, i to preko leđa medija. Tako je i Ivan morao da sedam meseci trpi duševne bolove, i to procenio na milion dinara.
I tako, živi smo ljudi, po našoj nesreći u ovom mestu i vremenu. Greši se, iskušenje je u mutnoj vodi veliko; policija hapsi, tužilaštvo goni, sud sudi. Na kraju, to objave novine, pa svi oni divni, osećajni ljudi, neće valjda da tuže sopstvenu državu, dokazane patriote, nego presaviju tabak pa da pečale od novina, one su im kabat. „Vranjske“, tužene i gonjene od Kurte i Murte još od svog nastanka, nisu izgubile ni jedan spor. Pod ovim drvetom za tamaćare hladovine nema.

BRAZILSKA NAVALA
„Vranjske“ su, od svog postanka, bile izložene pravom teroru, u nastojanju onih kojima je to u interesu, da javno osvedočena, istinita reč, zamukne. Iz mase predmeta, vođenih protiv novina, njihovih urednika i novinara, izdvaja se najviša kazna izrečena u Srbiji po zloglasnom Šešeljevom Zakonu o informisanju, kada su „Vranjske“ decembra 1999. godine osuđene na tadašnjih 800.000 dinara. Kazna je posle 5. oktobra anulirana, ali je ostao gorak ukus, i ustaljena praksa. Bizaran je slučaj kada je Dragan Stojanović Žuća na sudu dobio 400.000 dinara, za poziranje na utakmici, ali je u postupku i ova stupidarija ispravljena. Tužbe vladike vranjskog Pahomija ne mogu se više ni izbrojati, a sada traži u parnici dva miliona dinara, bez ikakvog obzira što je Vrhovni sud Srbije presudio da je zakon povređen u korist optuženog, to jest preosvećenog; ali, čovek i dalje oseća duševnu bol, koju će izlečiti terapija od dva miliona dinara. U bizarnosti još spadaju tužbe Zorana Aritonovića i Verice Kostić iz „Hebe“, čije su fotografije u prelomu stavljene jedna do druge, pa su tvrdili da „Vranjske“ na taj način insinuiraju da su oni u intimnoj vezi; a nisu. Pa onda tužbe privredno-političkog aktiva iz prethodne garniture lokalne vlasti, za fotomontaže na „Žutoj strani“: Miroljub Stojčić, Goran Stanković, Stojan Dimčić, Božidar Djorđević, Zoran Antić, Dragan Petrović, Dejan Stanojević, Nenad Stošić, prava, takoreći, brazilska navala, kad ih čovek ovako nabraja, pokušala je da se ovajdi od „Vranjskih“. Naravno da nisu uspeli, jer su tamo bili stvarniji, nego što su uistinu.

OPŠTI ZNAČAJ
-Od svog osnivanja – kaže advokat Aleksandar STOJKOVIĆ, pravni zastupnik „Vranjskih“ – ove novine su zbog svoje objektivnosti i izbora tema, ustalasale vranjsku i srpsku javnost, pa i onu van Srbije. I upravo zbog toga su bile tužene od javnih ličnosti, za klevetu i uvredu, što se u toku postupaka po pravilu pokazivalo netačnim.
-Smatram – nastavlja Stojković – da su i najnovije tužbe za naknadu štete protiv „Vranjskih“ takođe neosnovane, jer „Vranjske“, i sa novinarskog, i sa pravnog stanovišta, nisu atakovale na čast, ugled i dostojanstvo, ili bilo koje atribute tužilaca. Upravo, „Vranjske“ su svojim pisanjem, kao i do sada, u prvi plan stavljale opšti značaj tema koje obrađuju, što je u punom skladu sa svim načelima Zakona o javnom informisanju, i članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima.