Vukašin Obradović: Jesu li komunisti bili bolji?

*Radnja se dešava pre 60 godina, u zemlji Srbiji, u kojoj se do skora na čelu EPS nalazio vlasnik pečenjare

Ovih dana mi je dopala ruku poslovna biografija Branka Golubovića. Iako se radi radi se prvom direktoru Pamučnog kombinata Vranje, sadašnjeg Jumka, i kombinata „Raška“ u Novom Pazaru, čoveku koji je proveo svoj radni vek u tekstilnoj industriji, malo je onih koji ga pamte. Nezasluženo, iz mnogo razloga. Zvali su ga, sedamdesetih, „prvi srpski menadžer“, a Dragan Simpo Tomić je nekoliko puta rekao da je učio od Golubovića.

Ova knjižica o Goluboviću privukla mi je, međutim, pažnju iz nekih drugih razloga postavljajući preda mnom ne samo iznova dilemu „da li su komunisti bili bolji“, već i asocirajući na aktuelni ekonomski, ali i političkom trenutku.

Iako neke situacije, iz današnjeg ugla, izgledaju kao SF, izjave očevidaca i neposrednih aktera potvrđuju da je reč o verodostojnim svedočenjima.

Slika prva

Vranje je relativno kasno krenulo u industrijalizaciju. Prelomni trenutak se dešava 1960. godine kad se krenulo u izgradnju Predionice i tkačnice koje su trebalo da zaposle oko 1.000 ljudi. Zanimljivo je da je direktor u izgradnji bio Đorđe Naumović, inženjer iz Prokuplja.

Dakle, ne ni Đoša obućar, Mika, fabusovac iz Donjeg Vranja ili konobar iz Surdulice, već je Sreski narodni odbor odlučio da angažuje stručnjaka iz drugog dela Srbije, specijalno za ovaj zadatak.

Neverovatno, je l’ da?

Slika druga

Kad su završeni građevinski radovi, drugovo komunisti su bili pred novim mukama. Pred njima je stajala ogromna, prazna zgradurina.

„Bili smo svesni da u Vranju nema odgovarajućih kadrova koji bi sa uspehom mogli da obavljaju poslove generalnog direktora“, navode se u ovoj monografiji reči Miloja Stošića, jednog od tada čelnih ljudi SKJ.

Usledile su konsultacije sa drugovima, kako je to već bio običaj u ta vremena, i izbor je pao na Branka Golubovića, tadašnjeg direktora kombinata „Raška“.

Dovesti Golubovića, ispostaviće se, nije bilo tako jednostavno. Teorije o „partijskom zadatku“ i „naređenje – izvršenje“ očigledno na ovom primeru nisu se baš pokazale kao verodostojne.

Pokrenuta je „operacija Golubović“ koju je vodi, ko bi drugi no tadašnji načelnik SUP-a. Zakazan je tajni sastanak u manastiru Sopoćani.

Golubović je bio vrlo kratak i jasan. Zatražio je, prema svedočenju učesnika ovog razgovora, stan u Beogradu, odgovarajuću platu i odrešene ruke u biranju saradnika.

Obratite pažnju, plata predsednika Opštine bila je oko 50.000 dinara, a Branko Golubović je zahtevao lični dohodak u iznosu od 105.000 dinara.

Vranjska delegacija, najpre pomalo zbunjena, vrlo brzo je postigla dogovor sa Golubovićem i on već 1963. godine stiže u Vranje i predstavlja svoju ekipu u kojoj je bio samo jedan Vranjanac.

Slika treća

Pamučni kombinat Vranje je rastao, razvijao se, ubrzo postao, kako se to kolokvijalno kaže, ekonomski stub juga Srbije, a kasnije, ne samo zahvaljujući Goluboviću, napredovao do jedne od najmoćnijih tekstilnih kompanija u bivšoj SFRJ koja je, izmedju ostalog, radila i uniforme za NATO alijansu.

O tome, možda, nekom drugom prilikom ali ono što je vrlo zanimljivo iz današnjeg ugla je jedna sekvenca koja kao da je izmeštena iz današnjih dana u sedamdesete.

Branko Golubović, to stariji Vranjanci znaju, bio je specifična ličnost. Kruži legenda da nikad nije ušao u Komiteju već da su mu „drugovi“ dolazili na noge.

I privatno, vodio je život koji je umnogome odudarao od uštogljenih komunističkih pravila jedne palanke kakvo je bilo Vranje u tom periodu.

Takvo njegovo ponašanje nije moglo da ostane nezapaženo. Osim lokalnim dušebrižnicima, zapao je za oko i veoma uticajnom Živoradu Mihajloviću Šilji, prvoborcu, komunisti, posle rata nekoliko godina radniku Uprave državne bezbednosti (UDBA), kasnije novinaru i publicisti.

Mihajlović je sredinom 1966. godine objavio  u NIN-u  tekst „Pristupnik“ posvećen upravo Goluboviću. Zamerio mu je mnogo toga: od navodjenja da je tek posle oslobodjenja pristupio NOP (Narodno oslobobodilačkom pokretu – prim.aut), navodnih stanova u Beogradu, do bahaćenja.

Naravno, i to što nije bio član Partije.

Vranjski komunisti su bili u ozbiljnom problemu. Šilja nije bio makar ko, optužbe objavljene u ozbiljnim novinama a i stigla su dvojica važnih funkcionera, jedan čak iz Kabinete predsednika Republike, da provere navode iz teksta. A, oni, sa druge strane, ne bi da se odreknu Golubovića.

Formirana je i komisija koja je trebalo da proveri navode iz teksta i o tome obavesti.Opštinski komitet SKJ u Vranju. Za mladje i neupućene, to je neka vrsta pandana današnjim gradskim odborima SNS.

Ukratko, vranjski komunisti su stali iza Golubovića, optisali Šilji i NIN-u, a Branko Golubović je ostao na čelu PKV do kraja svog radnog veka.

E, sad napravite dodatni napor i preslikajte, poredjenja radi, ovu situaciju u sadašnjost.

Šta bi bilo sa nekim Brankom Golubovićem da ga javno napadne,recimo DJV, Vučić pošalje svog izaslanika, a odluku treba da donesu, kao što rekoh, mudre glave iz gradskog odbora SNS?

Oj, Srbijo, medju šljivama!

Vukašin Obradović