Pod utiskom sam tekstova o lokalnim medijima koji su nedavno napisali Saša Stojković, glavni i odgovorni urednik portala Info Vranjske i Ljiljana Stojanović iz leskovačke agencije JUGpress, koji su sublimirali suštinu problema sa kojima se trenutno suočavaju.
Stojković nabraja: „neizvesna budućnost, siromašna stvarnost, usamljenost na društvenoj sceni, pritisci vlasti, astronomske tužbe, samo su neki od tih razarajućih faktora na ono malo zdravog tkiva srpskih lokalnih medija”. Podseća da „vlast piše saopštenja protiv nas, nazivaju nas smećem, gnjidama, svinjama, reketašima, lopovima…”
Sećam se da je tim povodom reagovala i poverenica za ravnopravnost Brankica Janković tražeći da vranjski odbor SNS-a uputi pisano izvinjenje Stojkoviću zbog uvredljivih i ponižavajućih izraza upućenih na njegov račun. Nisam siguran da su to uradili.
Urednik „Info Vranjskih” ukazuje da se protiv medija koji uređuje trenutno vodi desetak procesa i da vlastodršci nijedan nisu dobili.
To daje nadu, ali isrpljuje. Finansijski i mentalno.
U takvim okolnostima, teško je fokusirati se na ono što je ključno, a tiče se proizvodnje sadržaja, koje je dodatno otežano time što, prema Stojkoviću „nema dovoljno ljudi sposobnih da se u provinciji bave novinarstvom na kvalitetatan ili makar zadovoljavajući način.”
To je važan, ali očito ne i jedini, razlog da paradoksalno, stalno raste broj portala dok se „broj vesti koje se dnevno emituju na određenom tržištu stalno smanjuje.”
Koleginica Ljiljana Stojanović otvara bolnu temu sve manjeg razumevanja prestonice i lokala.
Ispravno konstatuje da je sačuvati dostojanstvo novinarske profesije u lokalu „sto puta teže nego u prestonici”, i da ga čuvaju upravo oni koji „tvrdoglavo insistiraju na profesionalizmu, na poštovanju novinarskih etičkih strandarda i na odbijanju da budu pod kontrolom vlasti.”
Činjenica je da ovo urušavanje nije od juče i da je posledica davno započetog trenda.
Iz ove perspektive deluju nestvarno moć, uticaj i kredibilitet kakav je svojevremeno imala ANEM-ova mreža lokalnih radio i televizijskih stanica, koja nije bila prepoznata ni podržana od postpetooktobarskih vlasti. Trenutnom stanju značajan doprinos godinama unazad daje aktuelna vlast ali dodatnom, možda još većem, razočarenju doprinose i stavovi sadašnje opozicije koja insistirajući na promenama na javnom medijskom servisu zaboravlja lokalne medije.
Koleginica Stojanović odlično poentira tezom da ovakvim pogrešnim stavom, opozicija pokazuje nerazumevanje značaja lokalnih medija, ne shvatajući da „sledeći put kada navrate u lokal, neće imati ko o tome da obavesti građane.”
Kakvu-takvu nadu uliva činjenica da novi predsednik UNS-a, Živojin Rakočević, deklarativno potencira značaj nužnosti oporavka lokalnih medija.
Po prvi put posle dugo vremena, pominje se reč „umrežavanje” i proizvodnja zajedničkih programa koji bi trebalo da budu inventivni, atraktivni i da rešavaju (a ne samo konstatuju) probleme koji ne treba da budu isključivo lokalni.
Rakočević ima dvadesetogodišnje iskustvo „uvezivanja ostrva“, kako je nazvao informativno povezivanje enklava na Kosovu i Metohiji. Raduje da postoji nekakva želja za promenom i spremnost za borbu koja na ovakav način stiže iz beogradske centrale.
Niški „Siti Smart radio” nedavno je organizovao tribinu u znak podrške ugroženim medijima s juga Srbije.
Prema pisanju Danasa, tamo se nije pojavio skoro nijedan novinar lokalnih medija.
Pretpostavka je da se to dogodilo „zato što je tada bio u toku konkurs za budžetsko sufinansiranje medijskih projekata od javnog interesa, pa su „kolege procenile da im je mnogo bezbednije da ne budu u grupi ‘nepoželjnih’.”
U pravu je Ivana Petrović, članica Upravnog odbora ANEM-a iz „Siti smart radija” koja ocenjuje da među novinarima nema profesionalne solidarnosti i potencira da je „vreme da se umrežimo i da zajedno pobudimo građane da sami stanu iza svojih medija, jer ovako razjedinjeni, psihički i finansijski iscrpljeni, nemamo šansu da preživimo.“
Zvuči surovo otrežnjujuće kada Ljiljana Stojanović kaže da bi „čitava ova priča oko tužbi Milenijum tima mogla da bude i priča o položaju malobrojnih nezavisnih lokalnih medija koji su na izdisaju. I retke to zanima i briga ih je. To je prava slika novinarstva i medija u Srbiji.”
Spadam u red onih koje je briga i koje to veoma zanima.
Zato često pišem o tome i trudim se da se, u okviru sopstvenih kapaciteta i ingerencija, angažujem kada su ugrožene koleginice i kolege na lokalu. Zato je i važno kada Saša Stojković piše: „Nećemo stati ni odustati, i nećemo se menjati. Mnogi, od njih i mnogi naši, smatraju da je to besmislena žrtva u besmisleno vreme za besmisleno društvo. Mi u Info Vranjskim ne mislimo tako. Ima svašta ova zemlja, pa, neka ima i Info Vranjske.”
Kada ovo pročitam, želim da verujem da ima nade.
Cenzolovka
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.