Once upon a time in Komitet

Sada već davne 2016. godine održani su lokalni izbori u Vranju, gde su socijalisti prvu put od 1945 godine ostali bez vlasti.

Tadašnja udarna ekipa Srpske napredne stranke Bulatović, Nikolić, Milneković, Recko Antić, Moša Stoiljković i Goran Đorđević prošetali su pobedonosno gradom sve do gradske kuće, gde su (unapred) pokazivajući svoju bahatost otvorili bocu Moet šampanjca.

Sigurno je to bio jedan od najsrećnijih dana građana Vranja zbog odlazak večnih socijalista, ali je jako brzo postao i jedan od  najtužnijih u novijoj vranjskoj istoriji, jer su na vlasti došli ispostaviće se  bahatih naprednjaka.

Uradne pesnice SPS-a u Vranju, Stojančić i Antić, socijalistički Tirke i Moša  prvi put od 2004. godine, otkako su proglašeni za mlade lavove, izgubili su izbore.

Slavlje naprednjaka nastavljeno je restoranu Gradska meana, a pored naprednjaka na slavlju pridružili su se i budući koalicioni partneri Tadićeve demokrate, i svi ostali koji su verovali da pošteni doktor Milenković, može da promeni ovaj grad i da napokon izađemo iz socijalističke umrtvljenosti.

Za najvećeg gubitnika ovih izbora proglašen je poslednji socijalistički šef grada, Zoran Antić, ali je to svakako sudbina svakog ko je poželeo da bude Mire umesto Mireta.

Podsećamo, Antić je 2011. godine pobedio sve socijalista uz pomoć svog tada prijatelja i pobratima Branimira Stojančića. Veliki skup socijalista održan je u velikoj Sali Hotela Vranje, a Antić i Stojančić su performans dostojan najave odlaska Miroljuba Stojčića.

To je bio veliki uspeh za tada već prekaljenog Antića, ali po prvi put morao je da preuzmeo odgovornost, za koju očigledno ili nije bio spreman, ili je politička situacija bila drugačije od one koju je on očekivao.

Posle pobede u partije, ubrzo je usledila pobeda i na lokalnim izborima, Stojčić odlazi na zasluženo mesto Narodnog poslanika da oćuti nekoliko godina, a Antić preuza grad u potpunosti.

Poslednja velika pobeda socijalističkog dvojca, Antića i Stojančića bila je nad Draganom Nikolićem i Srđanom Miloševićem, kada su jedini u Srbiji uspeli da izbace napredanjake iz vlasti i formiraju novu vlast sa svima. Pobeda je bila u tome veća, jer je tadašnje rukovodstvo SNS-a raspušteno i na scenu dolaze već pomenuti Gonzi, Moša, Recko, Bulat i Kika Nikolić.

Borili su se socijalisti do kraja, ali ovog puta Manda nije bio na njihovoj strani, a klilatica Jedinstvene Srbije uvek je bila prosta „Čija vlast, naša vlast“. Pored Manda i JS, i Igor Andonov vodio je kampanju protiv Antića lično.

Izbori su se održali, rezultati očekivani, Vranje je dobilo novog gradonačelnika, ali prvi put ovu funkciju nisu dobili socijalisti.

Iako su socijalisti danas formalno deo vlasti, čini se da je u Komitetu, posle više do 2000 dana naprednjačke vlasti u Vranju, proglašen dan žalosti.

Sekretar partije Branimir Stojančić javno je kritikovao ovu stranku, Zorana Antića kao i da sam GrO i Vranje više ne interesuje, Miroljub Stojčić kao da se sprema za iznenađenje (ali se boji, jer ovog puta nema ko da mu vodi izbore), a sadašnji mladi lavovi Điorđević, Mladenović i Dekić kao da čekaju čudo.

U Vranju su ljudi već krenuli da pričama „Ne mogu da verujem da će mi nedostajati socijalisti“, ali da li tih socijalista i dalje ima?

Probali su socijalisti i sa Dekićem kao nosiocem liste, ali da nije još uvek spreman za ovu životnu rolu pokazao je u samoj Skupštini, gde nije uspeo da umiri Stojčića i Influensera Stankovića u njihovim napadima na svemoguće naprednjake.

Situacija je potpuno ovde jasna, socijalistima je potrebno čudo.

Sanjaju li ovih dana Antić, Stojančić, Stojčić, Dekić i ostali Dragan Tomića?

Ali je svakako ostalo da se penzioniše i Igor Andonov, jer kako je sam govorio „učniće sve da pobedi SPS“, ruku na srce nije on uspeo u tome, ali možda mu je svakako i vreme za penziju?

MSB