Na portalu „Vijesti“ objavljena je kolumna novinara i osnivača nedeljnika „Vranjske“ Vukašina Obradovića pod nazivom „Pumpanje“ Ivane Vuković.
Privođenje narodnog poslanika u Beogradu kao paradigma šizofrenog odnosa dviju bratskih država.
U prepoznatljivom duhu aktuelnih srpsko-crnogorskih odnosa, u subotu, u beogradskom hotelu „Hilton“, agenti BIA priveli su Ivana Vukovića. Nekoliko sati kasnije, narodni poslanik, potpredsednik Demokratske partije socijalista (DPS), univerzitetski profesor, kao „bezbednosna pretnja“ biće deportovan uz zabranu ulaska u Srbiju narednih godinu dana.
Predistorija ovog događaja je klasičan Vučićevski triler sa elementima SF. Krenulo se od „jednog kriminalnog klana iz Crne Gore koji preko kraljevačke grupe pokušava nešto da uradi“ i „praznih stanova u kojima se nešto krije“. I to je tako logično jer, što bi rekao srpski predsednik, „pogledajte ko podržava obojenu revoluciju u subotu, od Aljbina Kurtija, hrvatskih domobrana, do kavačkog i ovog drugog klana iz Crne Gore“.
A, onda, u subotu, kako je protest studenata odmicao, Marko Parezanović je bivao sve nervozniji. Tumarao je Brdom sve iščekujući nekog „škaljarca“ ili „kavčanina“, „ustašu“ ili bar „kurtijevca“, ali na kraju je morao da se zadovolji nesrećnim Vukovićem. Bivši gradonačelnik Podgorice, po svemu sudeći, nije, što bi rekli studenti, „pumpao“. Bio je u pratnji člana porodice i od subverzivnih aktivnosti, koliko je poznato, upražnjavao je samo fotkanje sa studentima ispred svog hotela i post, uz poruku „Uvijek sa studentima“, objavio na mreži X.
Neki bi rekli – kakva država, takva i „bezbednosna pretnja“ ali u ovoj srpsko-crnogorskoj storiji ključno pitanje je zašto se Vučić odlučio na ovakav, ipak, nesvakidašnji potez prema jednom građaninu druge države.
Umesto direktnog odgovora, možda je bolje izlistati ovdašnje reakcije koje daju, čini se, najbolji odgovor zašto su se u Srbiji rešili da u danu velikog protesta vežbaju strogoću baš na poslaniku crnogorskog parlamenta.
Nakon vesti o Vukovićevom privođenju, oglasio se najpre Filip Ivanović, potredsednik Vlade za vanjske i evropske poslove. Kako je navedeno, „u razgovoru s uvaženim kolegom Markom Đurićem informisan (je) sam da je poslanik Skupštine Crne Gore, g-din Ivan Vuković, na slobodi i da je na putu ka Crnoj Gori“. Umesto barem uljudnog traženja objašnjenja, o eventualnom diplomatskom protestu ili, ne daj bože, demaršu, da i ne govorimo, iskazano je međusobno, je li, uvažavanje?!
Sličnog stava je bio i premijer Spajić koji je gotovo opravdao postupak srpskih vlasti jer se poslanik Vuković, kao i Milan Knežević, „mešao u unutrašnje stvari druge države“. Stavljanje u istu ravan Vukovića i Kneževića je, u najmanju ruku, degutantno jer „Brus Li iz Zete“, kao i ostali Vučićevi crnogorski epigoni, učestvovanjem na partijskim SNS skupovima, slavama i preslavama, pa po ovom kriterijumu, ne da se mešaju u unutrašnje stvari druge države, već i direktno učestvuju u propagandnim Vučićevim poselima. I niko ih ne hapsi zbog toga.
Ni DPS nije baš odrao grlo protestujući zbog Vukovićeve arestacije. A i zašto bi? I njima je dobrodošao ovaj maltretman sopstvenog potpredsednika, kao još jedan dokaz da su oni jedini pravi i iskreni borci protiv velikosrpske agresije. Vučića, pritom, i ne spominju jer je, zapravo, Šešelj naredio Vukovićevo hapšenje?! Sasvim razumljivo, budući da je dominantan deo DPS-ovog političkog habitusa zasnovan na širenju straha od Vučićevog „srpskog sveta“. Gubitak takvog aduta izmestio bi ovu stranku iz lagodne, za njih, situacije u kojoj bauljaju već deceniju, u neku drugu realnost u kojoj bi morali da se pozabave i nekim drugim crnogorskim problemima umesto ratovanja sa stvarnim i izmišljenim četnicima.
Ex DF-ovci su, uglavnom uz indikativno ćutanje, propratili protest u Beogradu, podsećajući usput Vukovića & comp. da je upravo DPS svojevremeno zabranjivao ulazak u Crnu Goru mnogobrojnim srpskim nacionalnim korifejima, od Bećkovića do Vlade Georgieva.
Taj upadljiv muk plod je, pre svega, straha, ne toliko za poljuljanu Vučićevu poziciju, koliko za sopstvene pozicije izgrađene na Vučićevoj nesebičnoj pomoći, političkoj, moralnoj ali i materijalnoj, u borbi za, je li, prava srpskog naroda u Crnoj Gori.
Prave razmere ovog skandala bi se mogle sagledati u realnim međudržavnim okvirima tek ako bismo ovakav ili sličan postupak Srbije izmestili na neku drugu evropsku prestonicu i eventualno hapšenje poslanika Bundestaga ili nekog britanskog parlamentarca.
Poređenje jeste možda preterano jer, zaboga, radi se o „dva oka u glavi“, a ne o nekim tamo Švabama ili Englezima, ali u isto vreme ilustruje i neshvatljivu komociju koju u odnosu na Crnu Goru neretko praktikuje aktuelna vlast u Srbiji
I tako, dok se Crna Gora zabavljala o Vukovićevom jadu, uz vidljiv strah, nadu i obazrivost, jasno se pokazalo zašto je u Podgorici toliko očiju u subotu bilo uprto ka Beogradu i studentskom protestu „15. za 15“.
Sasvim razumljivo, jer Vučić je kao saveznik, ali i kao oponent, postao vremenom neizostavan deo ovdašnje političke scene, faktor koji umnogome definiše ne samo partijsku, već i državnu strategiju. Iz reakcija na Vukovićevo privođenje, ili iz njihovog odsustva, jasno se uočava ko, zašto i sa kakvim očekivanjima čeka vesti iz Beograda, ali i šta Crna Gora može da očekuje u budućnosti od vlasti koju personifikuje Aleksandar Vučić.
Zato je privođenje Ivana Vukovića u Beogradu samo paradigma šizofrenog, gotovo incestuoznog odnosa dveju bratskih država. I, možda još i više, ukazuje na važnost po Crnu Goru svega onog što se trenutno zbiva u Srbiji.
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije „Vijesti“)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.
Ni manje ni više nego Hilton!