Obradović: Oj, vesela Podgorice

Vukašin Obradović objavio je kolumnu pod nazivom „Oj, vesela Podgorice“ na portalu „Vijesti“ u rublici „Lični zapis“.

Kolumnu Vukašin Obradovića prenosimo u celosti i bez dodatnih izmena.

Maestro je „Veselicu“ smjestio u neki aranžman koji je neodoljivo podsjećao na „Bandieru rossu“ u izvedbi Pankrta, miks Branke Šćepanović, Pere Lovšina i vranjske Gornje čaršije.

„Samo stoj na svjetlu i doći će kraj tami.“ Goran Bare

Sinoć, u jednom od podgoričkih najpopularnijih klubova, dok sam pokušavao, potežući pristojno kafansko iskustvo, pronaći racionalno opravdanje za opštu euforiju uprkos nestvarno lošim vokalnim perfomansama lokalne muzičke zvezde, pomalo užasnut, shvatio sam da mi iz Vranja jako malo stvari, i još manje ljudi, nedostaje.

Bežeći iz tog neprijatnog emocionalnog konteksta jer, činjenica da sam veći deo života proveo baš na jugu Srbije, uzročno-posledično bi morala da učini znatno manje bolnim taj očigledan nesrazmer, uhvatio sam sebe kako tumaram po muzičko-kafanskim uspomenama iz rodnog mi kraja.

I, naravno, gde su Vranjanci i muzika, tu bi pod obavezno trebalo očekivati dert i Boru. Nisam nikakav izuzetak ali, ipak, izbegao sam taj već pomalo kliše zahvaljujući, pre svega, prisutnom podgoričkom džezeru koji je, valjda podstaknut ambijentom, evocirao uspomene na svirku sa Tomom Zdravkovićem, nigde drugde do na Cetinju. Ta inspirativna beseda, sa afterparti detaljima, nagnala je moje misli sasvim u drugom pravcu.

Ne znam da li sam mu rekao za života ali, računam, nije kasno ni sada, u vrlo ozbiljnoj konkurenciji vrhunskih muzičara iz vranjske Gornje čaršije, da spomenem samo Acu Ćelču, Saleta, Bekana, Sovu, Stole je ipak bio jedinstvena pojava. Iako pomalo potcenjen jer mu je prečesto, u tim skrpljenim, na kafanski poziv, bendovima, dodeljivana pomalo nezahvalna rola ritam sekcije uz pomoć tarabuke, vrste udaračkog instrumenta, ne preterano cenjenog na jugu Srbije iako je nastao u Mesopotamiji i kod Sumera, još 1 100 godina pre nove ere. Ovaj samouki muzičar, kao i svi umetnici iz Gornje čaršije, je, recimo, mnogo pre Džonija Štulića, južnjačku dert himnu „Dimitrijo, sine Mitre“, svirao, i to ne u r’n’r, već u nekakvom, Stoletovom, etno džez ritmu. I to ne na tarabuku već na ritam gitari. Za tu njegovu sklonost, u Vranju, ogrezlom u kafanskom svođenju Bore Stankovića na jeftin patos, malo je ljudi znalo. Razumljivo, jer do te faze, i za ondašnje visoke standarde, ipak je bilo potrebno da se ispune brojni uslovi, od društva, atmosfere do graničnog broja ispijenih isključivo „rubinovih“ vinjaka.

Bio sam među privilegovanima koji su bili upućeni u ovo Stoletovo džez skretanje i povremeno uživali u njegovim džem-sešn improvizacijama na zadate teme. To neponovljivo iskustvo posvećenici kafanskog „za stol“ muziciranja su cenili i poštovali. Nije se na tome previše insistiralo jer ugođaj je bio vrhunski samo ako bi Stole u nekom trenutku, po sopstvenoj volji, krenuo u ove muzičko-kafanske vratolomije.

Ako je uopšte uporedivo, Stoletov muzički stil je bio najbliži čudesima Šabana Bajramovića ili ranoj fazi Bobana Markovića, još jednog čarobnjaka sa juga Srbije. Pod „ranom fazom“ podrazumeva se period dok je Boban znao da, recimo, u kultnoj Duletovoj „Devetki“, kod Bujkovskog mosta, u prostoriji 5 sa 4, svira „My way“ sa svojim, mnogo kasnije planetarno poznatim, „Balkan brass bandom“.

Kako to obično izgleda, uverio sam se jedne kasne večeri dok Stole prilično nezainteresovano slušao raspravu o „crnogorskim korenima svih Srba“. Priznajem, bio sam među najglasnijim. S pravom, jer, za razliku od prisutnih, moji đedovi, Vučić i Vukota, vukli su direktno poreklo iz Lubnica kod Berana. Takav argument je imao malo ko za stolom a pošto mi, južnjaci, kad nam usfali junaštva, a to nisu retke prilike jer ceo jug Srbije ima manje narodnih heroja od Ljubotinja, volimo da se zabratimo sa Crnogorcima uz „Još ne sviće“. Tako bi i ovoga puta i taman kad se rasprava polako pretvarala u ona dosadna čojstvovanja, Stole me samo lagano odgurnu rukom.

„Slušaj.“

I poče da svira „Oj, vesela, veselice“.

Ostali, u početku, nisu obraćali mnogo pažnje, a onda su potpuno utihnuli jer maestro je „Veselicu“ smestio u neki aranžman koji je neodoljivo podsećao na „Bandieru rossu“ u izvedbi Pankrta. „Veselica“ se od onog lirskog sentimenta za čas se pretvorila u oštru, pa ne baš punk ali tvrdu, čvrstu verziju ove vanvremenske pesme.

Otprilike ovako:

Oj, vesela veselice,
(Avanti popolo, alla riscossa)

vesele ti oči imaš
(Bandiera rossa, bandiera rossa)

koga god si pogledala
(Avanti popolo, alla riscossa)

svakome si ranu dala
svakome si ranu dala
(Bandiera rossa trionfera!)

A, onda se u trećoj strofi, kad se daje „vezen jagluk“, iznenada vratio u nešto što bi moglo biti sasvim blizu izvornoj verziji.

Možda je ovo moje muzičko opisivanje tog Stoletovog izvođenja nemušto i diletantsko, ali ovaj miks Branke Šćepanović, Pere Lovšina i vranjske Gornje čaršije, ionako neopisiv, vratio me u Podgoricu preko Vranja baš u trenutku kad se gore pomenuto mučno pevanije završilo.

Malo li je?

Vukašin Obradović

Pročitajte još i ovo: Pre 29 godina izašao PRVI BROJ nedeljnika „Vranjske“.