Obradović: O mojoj majci, crkvi i Bogu

Vukašin Obradović, objavio je kolumnu na portalu Vijesti, pod nazivom „O mojoj majci, crkvi i Bogu“. Autorski tekst Obradovića, prenosimo u celosti i bez dodatnih izmena.

Tražila je i nalazila svoj put i snagu da kroz bespuća svetovnog života korača u skladu sa svojim uvjerenjima, moralnim načelima, uz svakodnevno preispitivanje i bojazan da se njegdje ne ogriješi o ljude. I o Boga.

„Najveći problem ovog naroda je što više veruje u crkvu no u Boga. Da iskreno veruje u Boga, u ovakvu crkvu kročio ne bi.” ATEISTI – za sekularno društvo

Ovaj post me još jednom podsetio na moju majka Radu, iskrenog i nepokolebljivog vernika. Njeno verovanje, razaznaću kasnije, bilo je mnogo više od redovnih odlazaka u crkvu, strogog poštovanja posta, obaveznih večernjih molitvi, čak i male, plave Biblije u koju je smestila fotografije moje, njene porodice. Majka je, shvatiću tek u svojim poznijim godinama, svoju veru crpela iz stalnog dijaloga sa Bogom. Ona je u tim razgovorima tražila i nalazila svoj put i snagu da kroz bespuća svetovnog života korača u skladu sa svojim uverenjima, moralnim načelima, uz svakodnevno preispitivanje i bojazan da se negde ne ogreši o ljude. I o Boga.

Retko je govorila o tom svom odnosu sa Bogom. To je bila njena najdublja intima u koju je čak i meni retko kada dozvoljavala, i to nerado, da zavirim. Zato mi dugo vremena nije bilo sasvim jasno kako je shvatila da ne treba da nagoni, po svaku cenu, nikoga pa ni svog sina u crkvu i veru. Majka Rada, nikada to nije rekla ali razumeću to vremenom, verovala je iskreno da moram sam, bez ičije pomoći ili prinude, da nađem svoj put u životu, pa i do Boga. Čak i kad je shvatila da sam u tom koračanju kroz svetovne i duhovne vrleti otišao u nekom drugom smeru, to nije poljuljalo njenu veru u mene. I u Boga.

Jedna od mojih velikih bojazni, čak strah da se pisanje o “aferi Pahomije” ne ispreči između mene, majke i Boga, pokazaće se sasvim neosnovanim. Prilično dugo, dok su se ređale skaredne slike o pedofiliji visokog crkvenog velikodostojnika, majka Rada je samo ćutala, a ja se nisam usuđivao da zapodenem razgovor na tu temu. Onda me, jednog dana, iznenada, samo tiho upitala:

– Sine, je li ovo istina?

– Jeste, majko.

I tu se sav naš razgovor na ovu temu završio.

Tek nešto kasnije primetio sam da više ne ide, kao do tada, u saborni hram Sv. Trojice gde je najčešće činodejstvovao vladika Pahomije. Za svoje molitve odabrala je crkvu Svete Petke, poznatiju kao „krstata džamija“, nešto dalje od centra grada.

Nije mi nikad kazala ali iskreno verujem da je i ovu nelaku odluku donela u razgovoru i dogovoru sa Bogom.