Obradović: Jutro kad me pozvao VUČIĆ

Vukašin Obradović objavio je kolumnu na portalu dnevnog lista „Danas“.

Juče se navršilo pet godina od kad su Vranjske, lokalne novine čiji sam bio osnivač i urednik, posle 1069 brojeva, prestale sa izlaženjem.

Umesto pomena, evo jedne sekvence iz istorije Vranjskih koja bi mogla i danas biti aktuelna. Mada je mnogo papira i vremena potrošeno na odnos Aleksandra Vučića prema medijima, ova epizoda može da bude interesantna jer se dešavala van očiju javnosti, izvan uobičajenog, gotovo svakodnevnog bahaćenja predsednika Srbije prema novinarima i redakcijama čija uređivačka politika nije ustrojena prema vaspostavljenim pravilima ove vlasti.

Nisam ranoranilac poput Aleksandra Vučića, priznajem. I kad se probudim iz nekog razloga u ono doba dana koje, po mojim kriterijumima, spada u cik zore, ponajmanje mi je do razgovora. Zato me zvonjava telefona tog jutra prilično iznenadila. Retko me, gotovo nikad, zovu između 6.00h i 6.30h. I dok sam, onako sanjiv, sa čuđenjem gledao u telefon, momentalno mi je svanulo kad sam na displeju video ime koji mesec ranije izabranog predsednika Srbije.

Nisam imao mnogo vremena za premišljanje. U uobičajenim okolnostima verovatno bih po automatizmu pritisnuo ono spasonosno „silence“ dugme. Ovog puta, već posle nekoliko sekundi, sa druge strane „žice“ čuo se prepoznatljiv glas: „Dobro jutro. Ovde Aleksandar Vučić. Objasnite mi šta se događa“.

Ni toga dana, a kamoli sad mogu da sa punom sigurnošću ponovim šta sam tačno rekao jer, ponavljam, ova neuobičajena konverzacija se odvija u ono doba dana kad nisam baš sam svoj. Uglavnom, kratak razgovor je završen rečenicom: „Dobro, javiću vam se popodne.“

Pamtim još uvek pogled moje supruge, koja je sa čuđenjem posmatrala ovu i za nju potpuno neuobičajenu scenu.

Kad sam joj odgovorio na pitanje s kim sam to razgovarao, ništa nije komentarisala ali se videlo da je ozbiljno zabrinuta za moje mentalno zdravlje.

A radilo se o blaženopočivšim Vranjskim. Te 2017. godine, neposredno nakon predsedničkih izbora, jedan od lokalnih SNS šefova, pojasnio mi je aktuelnu situaciju.

Vidi, rekao je, mi smo nešto razmišljali. Demokratska stranka se raspada, ovi Jankovićevi na lokalu i ne postoje, sa espesovcima ćemo da se lako dogovorimo, obrazlagao mi je on mirno postizbornu naprednjačku analizu.

Dobro, i?

Mi smo zaključili da su nam Vranjske jedini politički protivnik, poentirao je moj sagovornik.
Ono što će kasnije uslediti pokazalo mi je šta su vranjski naprednjaci zapravo smislili. Nije tu bilo prevelikih iznenađenja jer su Vranjske nekoliko puta prolazile lroz slične situacije. Repertoar je bio čista klasika i kretao se u rasponu od prestanka bilo kakve komunikacije sa novinarima Vranjskih, otkazivanja oglasa do poseta finansijske i inih inspekcija.

U jednom trenutku, pošto nisam bio baš sasvim siguran da li je ovo solo akcija vranjskih naprednjaka ili naređenje s vrha, poslao sam poruku Aleksandru Vučiću, prvu i poslednju svih ovih godina, ne bih li pre svega sebi, razjasnio ovu dilemu. Odgovora nije bilo danima, a onda je usledio ovaj jutarnji razgovor.
Da li me Vučić ponovo pozvao, kako je obećao, tog popodneva?

Umesto odgovora, koga zanima, neka se vrati na početak teksta.