Obradović: Da li će Milo biti uhapšen

Vukašin Obradović objavio je kolumnu pod nazivom „Da li će Milo biti uhapšen“ u dnevnim novinama Vijesti. Kolumnu prenosimo u celosti i bez dodatnih izmena.

Crna Gora će morati ponovo da “ruši” Đukanovića, ovoga puta, izgradnjom institucija i uvođenjem vladavine prava u sve pore društva

Tu skoro, jedan poznanik, pomalo deprimirajućim tonom, reče kako nema „Crnoj Gori pomoći sve dok je Milo na slobodi“.

Nije on jedini koji izlaz iz crnogorskih aktuelnih problema vidi u utamničenju Đukanovića. Obrnuto proporcionalno očiglednoj nemoći ili bar sporosti kazneno-sudskog aparata u kažnjavanju Milovih „crvenih barona“, pa i samog Đukanovića, sve je više pripadnika posttridesetoavgustovske elite koji razmišljaju na sličan način.

Realnost je, međutim, bitno drugačija. Skoro četiri godine od poraza DPS-a i godinu dana od izbora Milatovića, Milo Ðukanović je i dalje jedna od najuticajnijih ličnosti u Crnoj Gori.

Na čemu se zasniva ovakav stav?

Đukanović, najpre, kontroliše stranku za koju glasa bar četvrtina punoletnih Crnogoraca. Njegov uticaj u ekonomskoj sferi je verovatno još i veći. Upravo Milovi puleni, oni kojima je omogućio da zarade onaj famozni prvi milion, stvaraju bar trećinu ako ne i više crnogorskog BDP-a. Policija, tužilaštva i naročito sudovi, zapravo ceo pravni i bezbednosni sistem, to se već jasno vidi i iz Sky prepiske, i dalje čine ljudi mnogi koji su na ovaj ili onaj način uvezani sa prethodnim sistemom, bez obzira da li se radi o nezakonitim hapšenjima, sumnjivim presudama ili poklanjanim stanovima. Čak i kad govorimo o kriminalnoj sferi, onom sloju ljudi koji kontrolišu svet podzemlja, skoro da nema nekog ko nije, uz „pomoć“ države na čijem čelu je bio Milo, zarađivao ili još zarađuje ogromno bogatstvo.

Jedine dve oblasti u kojima gotovo da i ne postoji Ðukanovićev upliv jesu crkva i mediji. To je zapravo i koštalo vlasti Mila i DPS.

O odnosu Ðukanoviċa i pokojnog mitropolita Amfilohija se mnogo toga zna, još više se nagađa, ali se skoro svi slažu da je stabilnost Crne Gore u najvećem delu Đukanovićeve vladavine bila rezultat njihovih međusobnih odnosa. Ko je ili šta je uticalo na Mila da baci rukavicu u lice Amfilohiju pokazaće vreme, ali ono što je nesporno jeste da se na Đukanovićevom primeru pokazala tačnost sentence cuius ecclesia, eius regio – čija je crkva, njegova je i država.

Litije nisu direktno svrgnule vlast, ali su probile membranu straha na kome dobrim delom počivaju svi autokratski režimi. Amfilohije je pokazao još nešto veoma važno, što tri decenije nije dopiralo do svesti prosečnog građanina Crne Gore, a to je da je verovanje da Mila nije moguće poraziti – mit.

Što se tiče medija, za političara Ðukanovićevog profila i inteligencije, čudno je da nije shvatio da u Crnoj Gori, u drugoj deceniji 21. veka, sistem informisanja više ne počiva isključivo na guslama i usmenom predanju.

On nije uspeo ili nije bio toliko dalekovid da stvori uticajan medij ili čak čitavu mrežu koja će parirati njegovim oponentima. Vučiċ, koga mnogi smatraju Milovim pandanom u Srbiji, takav luksuz sebi ne dopušta. Cela imperija, na čelu sa Pinkom, tabloidima, lokalnim medijima i uštrojenim Javnim servisom, prekriva medijski Vučićevu ciljnu grupu glasača. Istina je, postoje, pre svega mediji u vlasništvu United media čiji uticaj nije zanemariv, ali im Vučić ne dozvoljava ni da privire u dvorište SNS glasača. A i kad postoji opasnost da se zađe u njegov zabran, on to rešava na sebi svojstven način.

Prisetimo se, kad je Kurir svojevremeno bio na prodaji, postojala je realna opasnost da ovaj uticajni tabloid padne u ruke jednog zapadnog koncerna. Aca Rodić, vlasnik Kurira, dobio je ponudu koja se ne odbija. Lestvica je sa 10 miliona evra podignuta na neverovatnih 25 i Kurir je ostao, preko izvesnog Igora Žeželja i Telekoma, pod Vučićevom kontrolom.

Zašto ističem baš ovaj primer? Jednostavno, ovaj tabloid je zadirao u meki trbuh Vučićeve vlasti. Čitalalačka publika Kurira je bila sastavljena dominatno od Vučićevih glasača i predsednik Srbije nikako nije hteo da taj deo srpskog puka prepusti nekom drugom. Ne bih da nagađam šta bi se desilo da se Milo „otvorio“ kad su Vijesti bile na prodaju ali, rekao bih, da nije reč o nedostaku novca. Pre će biti da Đukanović nije shvatao značaj i uticaj koji će Vijesti imati u ključnim trenucima kad se bude odlučivalo o sudbini DPS-a i o njegovoj političkoj budućnosti.

Bez obzira na ove „propuste“, era Mila Ðukanovića još traje i prvi pouzdan znak da je Milo „pao“, ali stvarno, biće pojava prvog zaštićenog svedoka iz njegovog okruženja koji će deo krivice prebaciti direktno na Đukanovića ne bi li se spasio dugogodišnjeg boravka među spuškim zidinama.

Uprkos mnogobrojnim iščekivanjima, njegovi višedecenijski pajtosi, oni koji znaju mnogo o Đukanovićevim odlukama i poslovima, poput Medenice, Petra Ivanovića ili Aca Mijajlovića, svesni su da su koračali dvosmernom ulicom i da Milo zna mnogo više o njihovim marifetlucima i kriminalnim radnjama nego što oni mogu da posvedoče o njegovim.

Po Đukanovića, pravu opasnost predstavlja „drugi ešalon“. Tu spadaju oni koji su bili dovoljno visoko u državnoj i partijskoj hijerarhiji da saznaju ili direktno učestvuju u pojedinim sumnjivim operacijama, ali smatraju da za svoju vernost ili nisu bili adekvatno nagrađeni ili je ono čega treba da se odreknu više nego što im je Milo darivao.

I na kraju, ali ne manje važno, uočljivo je protivljenje ili bar rezervisanost tzv. „međunarodne zajednice“ prema eventualnom hapšenju Đukanovića. Ne, naravno, zato što nema dokaza ili se ne bi mogli pronaći. To jeste važno, ali nikad nije bilo odlučujuće u odnosu Zapada prema bivšim moćnicima režima sličnih Đukanovićevom. Oni isključivo vode računa o tome kakve bi bile posledice takvog čina po „stabilnost“ te države, šta god to značilo.

U ovom trenutku, međutim, prema tim procenama, ne postoji ni potreba ni uslovi za Đukanovićevo utamničenje.

Za međunarodnu zajednicu, u trenutnom rasporedu snaga, rata u Ukrajini i pojačanog geostrateškog značaja Crne Gore, Đukanović tu gde jeste predstavlja „faktor mira i stabilnosti“. Njegovo eventualno hapšenje i moguće posledice po unutarpolitičke (ne)prilike u Crnoj Gori nisu luksuz koja Zapad može sebi priuštiti.

Suprotan primer iste škole razmišljanja je Slobodan Milošević. Iako se povukao sa političkih funkcija, opstanak novih vlasti je umnogome zavisio, u politički rovitoj situaciji, od Miloševićevog hapšenja i kasnijeg isporučivanja Haškom tribunalu. Slobodanove pristalice, u zemlji i van nje, tek tada su se zapravo prihvatile činjenicu da je 5. oktobar definitivan kraj Miloševićeve vladavine i početak novog razdoblja u istoriji Srbije.

Đukanović nije u toj poziciji i sve dok se pridržava „pravila igre“ o njegovom hapšenju ne mogu se nadati ni onaj moj poznanik sa početka teksta ni njegovi istomišljenici. Na njihovu žalost, Crna Gora će morati ponovo da „ruši“ Đukanovića, ovoga puta, izgradnjom institucija i uvođenjem vladavine prava u sve one pore društva koje su začepljene depeesovskom trodecenijskom vladavinom.

A, kad i ako se to desi, niko neće biti zaštićen, pa ni Milo Đukanović.