Lik i delo: Dejan Stanojević Denzi – Čovek za sva vremena i SVE REŽIME

Dejan Stanojević Denzi, izvršni direktor u JP „Urbanizam i izgradnja Grada Vranja“ i član SNS, već više od dve decenije pokazuje i svima dokazuje kako se opstaje u politici, radnom mestu, životu, uspešno preživljavajući sva iskušenja varljive i amorfne vranjske političke scene i sve zamke lokalnih sila nečastivih koje uvek atakuju na „časne“ trudbenike ovog grada.

Denzi poput svakog tipičnog Vranjanca u politički život ulazi posle petog oktobra 2000. godine, a prema načelu, što je sigurno, sigurno, učlanjenjem u stranku predsednika Srbije Vojislava Koštunice, konzervativnog srpskog političara, doslednog u održavanju kontinuiteta sa prethodnim režimima, a zanesenog u nekom svom imaginarnom legalizmu.

Stanojević u vranjskom odboru DSS napreduje u stranačkoj hijerarhiji, pa za koju godinu eto ga na mestu predsednika koji popušta pred pritiscima iz Beograda i kratkotrajni izgon lokalnih socijalista s vlasti okončava raskidom sa demokratskim snagama i sklapanjem koalicije sa SPS, 2004. godine.

Nagrada već raspamećenih socijalista stiže Denziju u obliku fotelje direktora Direkcije za izgradnju i razvoj grada, gde ostaje u punom mandatu do 2008. godine, a taj period ostaće upamćen kao vreme njegovog ne samo političkog, već i materijalnog prosperiteta.

Posle kraha DSS na izborima 2012. godine, Dejan Stanojević, samo malo udaljen od direktorske fotelje u Direkciji, pažljivo odmerava sva politička gibanja u Vranju i Srbiji i u 2013. godini povlači za njega pravi potez, pristupa SNS, ali sa hipotekom sudskog procesa koji vuče korene iz 2006. godine, kada je osumnjičen u aferi sa Preduzećem za puteve.

SNS posle preuzimanja vlasti u Vranju 2016. godine imenuje Denzija za zamenika direktora Direkcije, gde ostaje do gašenja 2017,a zatim za izvršnog direktora u vranjskom „Vodovodu“, on u decembru odlazi iz ovog javnog preduzeća zbog neslaganja sa direktorom Goranom Đorđevićem, ali ne talasa previše, već bez pompe i preglasne javnosti postaje izvršni direktor u „Urbanizmu“.

U „Urbanizmu“ ga zatim smenjuju i imenuju za referenta, ali ga 2019. ponovo biraju za izvršnog direktora koji, te iste godine na sednici SNS traži smenu tadašnjeg direktora, socijaliste Branimira Stojančića, računajući na podršku poslanika i lidera vranjskih naprednjaka Slaviše Bulatovića, jer je Denzi bio uz njega kada su smenjeni Maja Ristić, direktorka Doma učenika, i Ljubiša Stojanović tada načelnik Odeljenja za budžet i finansije.

Presuda Višeg suda u Vranju kojom je Stanojević osuđen na dve godine zatvora nije mnogo uzdrmala pragmatičnog i strpljenjem naoružanog Denzija, kao ni njegovo „čuveno“ asfaltiranje Radničke ulice u februaru 2019, godine, pa je dočekao smenu Stojančića ne nadajući se da će mu biti ostvarena večna želja da sedi u direktorskoj fotelji.

Oslobađajuća presuda Apelacionog suda u Nišu u avgustu 2020. godine jača Denzijev položaj u „Urbanizmu“, ali i u stranci, iako se posle izbora juna 2020. godine udaljio od Bulatovića i priklonio struji gradonačelnika Milenkovića, verovatno zato što je poverovao da su Gonzijevi aduti jači od poslanikovih, ne odstupajući od dvodecenijskog ekvilibriranja i pažljivog balansiranja u mutnim vranjskim političkim vodama.

Denzi je kao mačka, taj ima devet života i posle svakog pada dočeka se na noge, a posebno ume sa novinarima, čak i onima koji mu nisu u srcu, uvek predusretljiv i ljubazan, spreman na pošalicu i toleranciju, mada je sve to daleko od pravog Denzija i njegove stvarne prirode, jedinstvene su ocene iz redova i političara i novinara kada se govori o Dejanu Stanojeviću.

S. Kostić