Sećanje na Dragana Janjića

IN MEMORIAM

Dragan Janjić

1955. – 2020.

Priča prva

Bilo je to vreme velikih iskušenja, mojih ličnih. Sudar sa stvarnošću.

„Vranjske“ ugašene, dolazak ili bolje rečeno povratak, treći, u Beograd. Euforija gubitnika splasnula pred gotovo svakodnevnim dolascima sudskih izvršitelja.

Pozivi prijatelja se proredili. Svako se bori sa svojom mukom. Radim nekoliko poslova da bi se preživelo.

I uspevam nekako, ali borim se sa nečim mnogo bolnijim, tugom koja me razara. Osećanjem da sam prepušten sam sebi. Sam u ovom nemilosrdnom gradu.

I onda mi je Dragan predložio da dodjem u nedelju, u „Monks“. Skupljamo se, kaže, nas nekoliko, popijemo kafu, popričamo.

Nisam otišao posle prvog poziva, a onda sam živeo od nedelje do nedelje. Dragan, Zoran. S. Popović, Ivana Stefanović, Jelica Kurjak, Verica Marjanović, Zpran Hamović, čuveni „Kružok“.

Nisu ni slutili da sam se tek tada, zahvaljujući, pre svega, Draganu, zaista vratio u Beograd.

Priča druga

Još sam se nadao da će se naći neki posao za mene kad mi je Dragan, dok smo ispijali redovnu kafu u Nušićevoj, ponudio iz čista mira posao u Beti.

Posmatrajući me kako se mučim jer mi je očajnički bilo potrebno, ne radno mesto, već osećaj da pripadam negde, da se više ne snebivam kad me pitaju gde radim, rešio je da ubaci jedan sto u svoju omalenu kancelariju i učinio da se, po drugi put, osećam kao deo nečega, da nisam usamljenik koji baza od redakcije do redakcije.

I zato sam se u četvrtak osetio ponovo sam u ovom ogromnom grotlu.

Beograd, za mene, ali i mnoge druge ljude koji su ga poznavali, bez Dragana, nikada nece biti onaj isti grad.

Zgrade će i dalje biti tu ali sa Draganom je otišao nenadoknadivi komad ljudskosti koji Beogradu i srpskom novinarstvu niko ne može da nadoknadi.