Kako je Grobar reformisao Vuka

„Knjige u ruke braćo i sestre, knjige! Ne zvona i praporce! Samo će vas knjige uvesti u red razvijenih evropskih naroda!“ uzvikivao je Dositej Obradović neprosvećenom srpskom narodu.

A najbolje su ga izgleda čuli i poslušali, ali tek danas, u OŠ “Vuk Karadžić” u Vranju. Doduše, mnogi upućeniji kažu da ovde nije reč o knjigama, nego o privilegijama, rabatima, putovanjima, jednom rečju, o parama.

I izbio je rat niskog intenziteta, koji se prelio na dva fronta, a pale su i prve „žrtve“, Maja Ristić i dve najače političke stranke, naprednjaci i socijalisti, doduše, neće morati da zaseda Hag, ali vranjska čaršija se već seiri i potpaljuje sukob.

Kao što su Info Vranjske već pisale, u više nastavaka, “Vuk” škola je prava slika i prilika srpske prosvete i stanja u društvu. Imamo podelu na dva tabora, nastavni kadar i tehničko osoblje, kandidate za direktora i  direktora, koji je sa dve noge u penziji, ali mu se ne ostavlja „fotelja“ i sve što ona nosi, igranke u Karavukovo, igranke u Vranje i rabate od knjiga, verovatno i deca, učenici, valjda jer njih niko nigde ne spominje. I sve spremno za igranku.

Prvo, da se čaršija ne doseti, kako red nalaže nađen je kandidat za direktora iz redova najmoćnije stranke u Srbiji, pa i u Vranju, direktorka Doma učenika, Maja Ristić.

I kako red nalaže, upoznata sa stanjem u najstarijoj obrazovnoj ustanovi u gradu, sa kolektivom, finansijama, razvojnim šansama škole, predstavljena kolektivu, izreklamirana u medijima i vranjskoj čaršiji i taman da se izabere pobegla glavom bez obzira.

Dobro obavešteni krugovi kažu da je čak do ministra Šarčevića pobegla sa molbom da ako stranka nalaže vrati se u Osnovnu školu u Rataju, samo da je ne kažnjavaju sa direktorskim mestom u Vuku i ponište konkurs, što je i bio cilj vukovaca.

A onda je ostvarena prva pobeda na „bojnom polju“, pobegle i stranke. Kažu dobro obavešteni izvori da su na sastancima naprednjaka i socijalista svi bežali od “Vukove” škole, kao da je epidemija morbila na mestu direktora, niko nije hteo da se prihvati vruće stolice direktora. A dok se dvoje svađaju treći koristi.

Tako je i klan okupljen oko sada već „penzionisanog“ direktora Dušana Stefanovića počeo da vodi tajnu diplomatiju od jedne do druge stranke, busajući se u grudi i pozivajući na stranačke zasluge, doduše, obećavajući i brda i doline i jednima i drugima, samo da podrže kandidata koga istaknu, ali i Dušana Stefanovića na čelu školskog odbora „Vukove“ škole ispred lokalne samouprave. I pobeda je ostvarena.

Neko je, vrhovi socijalista i naprednjaka se kunu da oni nisu, ko je, ne znaju, mandatno-imunitetskoj komisiji Skupštine grada Vranja, kao kandidata za člana školskog odbora, a posle će biti izabran i za predsednika, predložio, gle čuda, baš Dušana Stefanovića Grobara, još uvek aktuelnog, a predpenzionisanog direktora te iste škole, pa se čudite zašto je Maja Ristić bežala do Beograda.

A taj isti Grobar je predložio za direktora, gle čuda, svoju dosadašnju zamenicu, profesorku Marinu Stojanović. Nastavničko veće sastavljeno od nastavnika i tehničkog osoblja je zdušno podržalo ovaj predlog, doduše zdušno je podržalo tehničko osoblje, po staroj dobro razrađenoj matematici koju je Stefanović u svim dosadašnjim reizborima koristio, nije bitno ko glasa, nego ko broji glasove, a i tehničko osoblje je kolektiv, nastavnici su i onako manjina.

I igranka je mogla da krene u četvorogodišnjem mandatu, zbornici, izložbe, igranke po Karavukovu i Vranju, rabati i knjige, a deca, tu su negde.

E, sada dolazimo na one Dositejeve knjige. Penzija dosadna, mala i nesigurna, svakog trenutka može da se smanji dok trepneš, a nismo baš toliki naprednjaci da se žrtvujemo, mesto predsednika školskog odbora nije plaćeno, valja se osigurati za starost i igranku.

Setimo se da se u školi najbolje prodaju knjige, a ima dosta škola u gradu, nagradilo se, a direktori smeju li da se suprostave, kad ne znaju ko stoji iza distributera,  pa se još setimo da jedna inostrana izdavačka kuća ostala dužna neke računare i pametne table za prethodnu prodaju, pa se setimo da ima otvorena pozicija regionalnog distributera, pa se setimo da je na toj poziciji saradnica koja uzima privilegije a drži knjižaru, što ne ide sa knjigama, i kockice se sklope.

Ima se vremena u penziji, pa da se još nešto i prihoduje. Ali, kolege direktori okrenuli ćurak, ipak nije isto kad se busaš u grudi kao direktor i član svih stranaka, pa dođeš kao penzioner u školu u koju nisi nikada kročio bar da popiješ kafu sa kolegom direktorom, a sad da mu uvališ knjige bez rabata.

Ali, setimo se i da tehničko osoblje, servirke, kuriri, ne prodaju udžbenike, nego nastavno osoblje, pa drž za gušu. I tu dodjemo ponovo do Dositeja Obradovića, taman kada treba da im se uvale knjige, oni se uhvatili za zvona i praporce, pa aj što neće knjige od stranog izdavača koji pride daje i računare, putovanja za dvoje, edukacije za penzionere i redovnu platu veću od direktorske, nego nastavno osoblje neće ni predloženog kandidata za direktora Marinu Stojanović.

I nastaje haos, isplivavaju afere po medijima, prisete se ovi nastavnici muljanja na kvalifikacionom ispitu,  još se dosete proglašavanja tehnološkog viška i prebacivanja, gle čuda, baš u Dositej Obradović školu, pa se dosete i igranki po Karavukovu, i još…

Da li je zrelo za V.D. stanje od strane ministra, da li se neko možda seća neke pohvale, nagrade, zahvalnice, uspeha, ne škole, ne direktora, on je već sportska legenda, već dece, da li škola postoji zbog rabata za knjige, zbornika, memoara, igranki po Karavukovu, parkinga i stolarija ili su možda tu negde i DECA, UČENICI, pitanje je za ministra Šarčevića i najodgovornije u gradu.