Završeni su još jedni, 37. „Borini pozorišni dani“, koji su se odvijali pod ničim izazvanim naslovom „Optimisti“.
Nije to optimizam, nego su ti, koji su pravili ovu priču, optimisti, zainat stvarnosti u kojoj žive.
Jedva su ti Dani okupili 1.000 gledalaca, a koštali su milione, zašto i čemu, znaju, ako znaju, oni koji su te pare odobrili.
Na izuzetno glupom plakatu kojm se najavljuje manifestacija, vidi se zapaljeno pozorište u bojama stvarnosti, i ružičaste naaočare kroz koje se vidi kako će pozorište nekada, možda, izgledati.
Organizatori, a tu pre svega mislim na SNS, trebali su onda da nam podele te 3D cvikere pa da nam se Dom vojske čini kao pravi teatar.
Originalan naslov manifestacije, koji je dao Željko Hubač, duhovni pokretač ove priče već nekoiko godina, je „Uzinat“.
I to je nekako normalno. Uzinat SNS-ovoj i svakoj drugoj nebrizi, pozoriište živi. I dalje.
Ni od koga ometani, opravljači lokalne stvarnosti rešili su da budu optimistični.
Zašto je to glupo, sramno čak?
Činjenice govore umesto tumačenja ko, zašto, šta i iz kojih razloga.
Prvo, na sramotu, vranjski teatar nije imao predstavu na ovogodišnjim „Borinim danima“, što voli Vučić da kaže, prvi put u istoriji.
Dešava se, nije strašno, pa i po prvi put, ali jeste strašno da niko o tome ni na jedan način nije obavestio javnost.
Pa za koga se prave „Borini dani“ i zašto se odvaja toliki novac, ako ponižavanje javnosti ide dotle da čak ne mora ni da se laže, ako već pameti da joj se objasni šta se dešava nema nigde?
Drugo, pre Dana, opet prvi put u istoriji, nije bilo konferencije za medije.
Što pa da se javnost izveštava šta ima da gleda na Danima, koiko to košta, gde se kupuju karte…. Koga je to briga, dok je SNS optimističan?
Treće, po prvi put u istoriji, samo JEDNO, dakle jedno pozorište, i to polutan, ko vranjsko (ima predstave, nema zgradu) učestvovalo je na Danima.
Ostalo, produkcije, domovi kulture, jednom rečju, zbirudija.
Neko je kriv zbog ovakvog odnosa pprema publici?
Nedostatak publike evidentan je bio i na Danima. Puna sala, da, ali kratko ošišani momci i devojčice u kratkim suknjicama, uniformama SNS-a, više su gledali u telefone nego prema sceni.
Publika, ona prava, gurnuta negde na sredinu, dok su zadnji redovi tužno prazni.
Sve ovo sa naprednjačkih visina gledaju direktor „pozorišta“ Nenad Jović i kulturna većnica Zorica Jović. Pavi jedni optimisti.
Na kraju, zašto je njihov optimizam šugljav?
Pa, pozorišni ansambl koji radi novu predstavu stvara u tako ružnim uslovima da su probe nove predstave prekinute kako bi se odradila deratizacija, detoksikacija i slično u onim, krajnje neuslovnim prostorijama u kojima se predstava rađa.
Nekoliko ljudi, čak većina u ansamblu, dobilo je neke plikove za koje se sumnja da su šuga! U 21. veku. Tog mi optimizma!
Dobro, posle se pokazalo da je samo smrtonosna alergija, al nema veze. Važno da su naprednjaci optimisti.
I tako, još jedna institucija u Vranju umire, šugava ili ne, sad svejedno.
Bez otpora, bez roptanja, čak bez glasa.
Optimizam se ničim ne sme remetiti.
Ljudi, kad primetite da je sve oko vas mrtvo, jedini logičan zaključak će biti da ni vi niste živi.
Samo, tada će, bojim se, za sve biti kasno.
SSB
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.