Javni interes za početnike

Pravo javnosti da zna, što je, logično, suprotno od namere da se stvari od nje skrivaju kako bi se pučanstvo držalo u neznanju ili zabludi, jedno je od osnovnih načela demokratije.

Ali, ako uzmemo za primer poslednja dešavanja u vezi sa „Vranjskim“, jasno ćemo uočiti da je pomenuto pravo u koliziji sa onim što govore premijerka Ana Brnabić i za ovu priliku „odvrzani“ kerovi, trbuhozborci čija se profesija sastoji od izveštavanja u privatnom interesu porodice na vlasti i onih kojima porodica dozvoli da njihov džepni interes bude iznad javnog.

Čim je obelodanjeno da se ove novine gase zbog dosad neviđenih političkih i finansijskih pritisaka, premijerka i Vlada oglasili su se u više navrata, koristeći, slutim namerno, pogrešnu terminologiju u vezi sa nečim što se zove „sufinansiranje javnog interesa u oblasti javnog informisanja“.

U saopštenju Vlade Srbije od 20. septembra, upotrebljene su sledeće konstrukcije: „Vlada Srbije je podržala nedeljnik Vranjske“ sa toliko i toliko para; „imajući uz vidu iznose koje su dobijali od Vlade (misli se na Vranjske)“; potom, „iz budžeta Grada Vranja, Vranjskim je isplaćen iznos od…“; pa i „Vlada je opredelila veći iznos nego u prethodnih pet godina“ i sl.

Najpre, kad ovako, verujem namerno a ne nespretno, koristite glagole tipa „podržati“, dobijati“, „isplatiti“ ili posve glup „opredeliti“, laička javnost (od koje se u ovoj državi skrivaju veoma važne stvari, a posebno tokovi novca) veruje da je reč o sledećem:

Eto, Vlada je rešila da odreši kesu, jer nešto su joj, kao, bile simpatične Vranjske.

Mašio se neko za zadnji džep, ili iz kase, torbe izvadio svežnjeve novčanica, spakovao u koferče (ili uplatio na račun, svejedno) i tako omogućio Vukašinu Obradoviću i njegovima da potroše pare kako hoće.

Da pazare u izobilju u nekom šoping molu, kupe auto, stan, putuju po svetu… i da nikome za to na polažu račune.

To, naravno, nije tačno.

Najpre, Vlada (niti bilo ko drugi) ne finansira medije, već projekte od javnog interesa.

Novcem iz budžeta se, dakle, ne podržavaju Vranjske, kako je to Vlada predstavila, već projekti koje su Vranjske predlagale, a stručna komisije sastavljena od medijskih eksperata ih pozitivno ocenila.

Kao drugo, ne daje Vranjskim ili bilo kom drugom mediju novac država, već je to novac iz budžeta.

Novac nas, poreskih obveznika koji „hranimo“ tzv. državne jasle plaćajući poreze, doprinose, takse i druge razreze državi. I pravo na „istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje“, piše u glavi II, član 15 Zakona o javnom informisanju.
 
Ministarstvo kulture i informisanja donelo je Pravilnik o sufinansiranju projekata po kome učesnik konkursa koji je dobio sredstva za sufinansiranje projekta čija je realizacija duža od godinu dana, dostavlja narativni i finansijski  izveštaj o realizaciji projekta za svaku kalendarsku godinu, do kraja te godine, organu koji mu je odobrio sredstva.

Postoji, dakle, nešto što se zove „kontrola troškova“.

Gro novca ode na realizaciju sadržaja, deo na opremu, materijale, troškove na terenu i na kraju najmanji postotak na honorare zaposlenih. Jer, neki ljudi moraju da realizuju taj projekat i budu plaćeni za rad u javnom interesu, što je sasvim prirodno.  

Utrošak novca je strogo kontrolisana stvar i ukoliko ne opravdate finansijsku realizaciju u kopejku, nećete više nikada dobiti ni dinara.

Još nešto, učesnik konkursa „može podneti zahtev za sufinansiranje projekta u iznosu do najviše 80 odsto vrednosti predloženog projekta, odnosno najviše do iznosa utvrđenog konkursom“.

To znači da medij, ako projekat prođe na konkursu, mora uložiti najmanje 20 odsto vlastitih sredstava.

Sve su to činjenice.

Ali, kad vlastodršci u šaci drže većinu medija u Srbiji, onda privatni interes, suprotno svim zakonima i običajima, preteže nad javnim i pravom javnosti da zna.

Zapravo, jedino što im je bitno je da javnost ne zna, da se građanstvo dezinformiše. I da nema nikog ko će ukazati na to.

E, zato su „Vranjske“ ugašene.