Odvratajzing

Ostali smo, izgleda, bez još jednog oglašivača, kaže mi pokunjeno, ali pomalo i optuživački, naš novi šef marketinga.

Pruhvatam odgovornost jer, zaista, zasluga i jeste moja.

Zove me pre neki dan ovdašnji preduzetnik.

I to uspešan.

Godinama se nismo čuli, mada se povremeno reklamirao u novinama.

Gazda.

Zovu ga Vitez ili Sančo Pansa, nisam siguran.

On je jedan od onih bizmismena koji će lakše da podnese ako mu opsuješ majku, nego da ih pitaš za prvi milion evra.

Ja, lično, i ne moram da ga pitam. Znam, pouzdano, ali to nije tema.

Glas mu je onako blago nabusit. Gazdinski.

Veli da smo mu fakturisali insertovanje (ubacivanje odštampanog promo materijala u novine) 1 (slovima: jedan) dinar po komadu, a njemu se čini da je cena ranije bila 0,50 para (slovima: nulapedesetpara).  Pa, da proverim.

Iznos je, inače, toliko minoran da ni za Vranjske nije vredan pomena, ali dobro. Klijent je uvek u pravu, a i, na kraju krajeva,  radi se o njegovim parama.

Proverim i gore pomenuti šef marketinga mi objasni da je razlika u ceni nastala zbog obima insertovanog materijala.

Napišem mu obrazloženje.

To je bilo u prvom SMS-u.

A, kad nije odgovorio ni kurtoaznim „hvala“, u drugom SMS-u,  zahvalim mu se na dosadašnjem oglašavanju, ali i na, eventualno, budućem.

Zašto, pitaće se neko, i to u ovoj situaciji, kada Vranjske, gotovo svakodnevno, ionako ostaju bez oglašivača.

Iz dva razloga.

Prvi, zbog toga što nije napisao ono „hvala“, a drugi, ovde moram da citiram režisera, a mislim još uvek i pankera, Srđana Dragojevića: zato što je Vitez Sančo Pansa – ljakse.

Sem toga, shvatio sam, priznajem, možda malo kasno, ali o ugledu Vranjskih, osim u sadržinskom delu, moram da pazim i u oglasnom delu.

A, Vitez Sančo Pansa, mi se, eto, ne uklapa u uređivačko – oglašivačku koncepciju, kao ni ekipa iz još jedne ovdašnje uspešne firme.

Oni su, doduše, malo prefinjeniji što je i razumljivo, jer za razliku od Viteza Sanča Panse, oni u gradu važe za „nobles“. I to Plavi „nobles“.

Sa svima su fini, prijatni, ljubazni, paze da se nikome, ni jednoj vlasti ne zamere.

K’o preslikani iz Konstantinovićeve „Filozofije palanke“.

Zato su se i oglašavali kod nas periodično, svakih od tri do pet godina, opet da se i nama ne zamere, vodeći strogo računa da im se reklama u isto vreme, kad i u Vranjskim, pojavi i u svim podobnim medijima.

Oni se, doduše, ionako već duže vreme ne oglašavaju u Vranjskim. Zapravo, od onog trenutka kada sam odbio da izmenim naslovnu stranu jer je objavljen, inače, javni podatak, o tome kolika je bila njihova godišnja dobit.

Razmišljajući po sistemu „pa što ako smo zaradili, naše si je, ne mora to cel grad da znaje“, bili su spremni i da snose troškove ponovnog štampanja naslovnice, mislim da je bilo ponuda o novim reklamama.

Nisam baš razumeo otkud tolika pomama, računam, ljudi su pošteno zaradili, nisu ni od koga ukrali, pa šta ako su zaradili!?

Odbio sam, naravno, ovu širokogrudu ponudu,  a oni su nas odmah, sutradan, onako „nobles“, obavestili da prekidaju svaku saradnju sa Vranjskim.

Nisam reagovao. Njihove pare, njihova volja.

Gotovo da sam zaboravio na tu epizodu sve dok mi, by the way, onaj moj paćenik, šef marketinga, koji odskora radi u Vranjskim, pre neki dan, prilično začuđen nije saopštio da mu „nobles“  dama, zadužena za „odvartajzing“ (autorska prava – Lazar Džamić)u ovoj slatkoj firmi, nije ni odgovorila na mejl – ponudu za oglašavanje, a inače imao je, kako kaže, sa njom uvek super saradnju.

Njoj i ostalom „nobles“ društvu iz ove slatko plave firme neću da šaljem ni SMS-ove ni mejlove.

I oni, bez obzira što su „nobles“,  kao i Vitez Sančo Pansa, ne zaslužuju da se nađu na stranicama Vranjskih.

Zbog ugleda novina, naravno.

P.S. Nadam se da ovaj tekst neće pročitati moj šef marketinga. Plašim se, ostaću bez čoveka. A tek je počeo da radi.