Dragan Tomić, da li ste možda primetili, dve godine nije kročio u Vranje.
Koji Dragan Tomić?
Pa, onaj kome smo hteli, svojevremeno, za života da podignemo spomenik.
Tepali smo mu Predsednik, ne sećate se?
Nema veze.
Za sledeći Dan grada predložiću tog Dragana Tomića za najviše priznanje.
Žao mi je što to nisam uradio ove godine, ali očekivao sam takav gest od nekog iz bulumente njegovih dojučerašnjih idolopoklonika. Tipovao sam na Zorana Veličkovića Zuju, Sinišu Mitića ili Gradimira Jovanovića. Oni su, nekako, po mom subjektivnom osećaju, najvoleli Tomića, mada konkurencija onih koji su se, koliko do juče, gurali ko će što dublje da se uvuče u Dragomirov donji deo leđa, je brojna i respektabilna . Ne bih dalje da nabrajam. Prepoznaće se sami.
Mnogi će mi zameriti na navodnom licemerstvu jer ako je neko kritikovao Tomića, onda su to bile Vranjske i moja malenkost.
Svoj stav, međutim, ni Vranjske ni ja nismo promenili. Ono što smo mu zamerali tada, pokazalo se uglavnom kao tačno. Sudbina Simpa to i pokazuje.
Ne bih, ipak, da se bavim ekonomskim temama i načinom na koji je Tomić koncipirao i vodio Simpo. Biće prilike i za to.
Mnogo mi je interesantnije za analizu ponašanje njegovih prvih saradnika, prijatelja, partijskih saboraca, pa i radnika Simpa.
Za sve njih, Tomić je pet decenija bio Bog koji hoda južnom Srbijom.
Tomić, pa Bora Stanković, govorili su bez ikakvog stida, a one retke koji bi se usprotivili ovakvoj neukusnoj mistifikiciji posmatrali su sa prezirom i neretko mržnjom.
Degutantno je pominjati koliko su pojedinci bili spremni da idu daleko u tom dodvoravanju Draganu Tomiću. Vranjske su o tome ispisale na stotine stranica i nema potrebe sada podsećati na te tragikomične scene.
Kako se Dragan Tomić ponašao u toj situaciji? I o tome bi imalo šta da se kaže, ali mi smo pisali o tome kada su svi ćutali, pa ne vidim razloga da sada to ponavljam.
Nema potrebe jer ovoga puta nije tema Dragan Tomić već mi, Vranjanci, simpovci, espesovci, obožavaoci njegovog lika i dela kojima je pomagao da zaposle sina, smeste majku u neku velegradsku bolnicu, upišu fakultete, dobiju specijalizaciju, postanu predsednici opštine, narodni poslanici, pa i ministri.
Svi su oni ćutke posmatrali Tomićevu detronizaciju, neki od njegovih najbližih i najbogatijih saradnika u tome i neposredno učestvovali.
I to je u neku ruku razumljivo. Nastupilo je vreme konobara i valja se prilagođavati novim okolnostima.
Lično, nisam iznenađen, nimalo.
Nagledao sam se takvih scena.
Miomir Stojanović, svojevremeno predsednik SPS, narodni poslanik, nakon što je pao u političku nemilost, doduše, zahvaljujući i Tomiću, tri godine ili više, ne sećam se tačno, nije mogao da nađe posao u Vranju. Ni on ni njegova supruga.
Vlajka Jovića, jednog od legendarnih direktora koji su praktično stvorili Jumko, obezbeđenje nije pustilo u lift prilikom posete Slobodana Miloševića. Za njega nije bilo mesta među elitom koja će razgovarati sa Slobom jer je na njegovo mesto već zaseo Staniša Janjić.
Ni Janjić se nije bolje proveo. Oterali su ga radnici posle 5. oktobra i, koliko znam, od tada ne dolazi četo u Vranje.
Primeri Stojanović, Jovića, sada i Dragana Tomića, kao i mnogi drugi, koliko god bili međusobno različiti, više govore o nama nego o pomenutim i nepomenutim ličnostima.
Takav odnos prema autoritetima je deo našeg mentaliteta. Mi poštujemo ljude, ali malo poviše ih poštujemo dok su na vlasti, moćni i u situaciji da nam pomognu. I posle ih uvažavamo, ali ne baš toliko kao ranije.
To je normalno, zar ne, jer mi, Vranjanci, ne zamaramo se mnogo prošlošću i budućnošću.
Važno nam je sada i ovde, a koga briga šta je bilo i šta će da bidne.
Uostalom, ko zna, možda ćemo tom istom Tomiću, u neko drugo vreme, da podignemo spomenik.
Šta mislite, ko će da drži govor.
Ja tipujem na Gradimira, Sinišu ili Zuju.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.