Generaciji ljudi koji pripadaju srednjoj starosnoj dobi, onemogućeno je da pruži mksimum u poslu. Ukoliko nemaju političku podršku ne mogu ništa da urade.
Ne mogu da napuste Srbiju jer je kasno za to, nemaju osnovno pravo na rad, jer postoji zabrana o zapošljavanju, ne mogu gotovo ništa jer zavise od roditelja penzionera.
Ovo je možda jedan od uzroka zbog čega veliki broj ljudi rođenih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, češće oboleva od bolesti srca i kancera.
Poslednjih dana, čini se, broj preminulih od posledica infarkta, i drugih oboljenja vezanih za stres je povećan. Za koliko procentualno ne znam, ali znam da svakog dana pročitam jednu takvu vest.
Rečenica:“Ma ništa mu, ili joj, nije bilo. Sreli smo se i ništa, super sve, tako da sam u šoku što je preminuo ili preminula“, više ne pije vodu.
Nisam lekar, ali znam da su se mnogi od njih plašili kako će sastaviti kraj s krajem. Znam da je sastavni deo života smrt, ali ne razumem zašto ćutimo o tome. Bežimo li od svakodnevnih problema tako što ćemo se baviti tuđim. Boli me sve, svaki deo mene kada čujem da je umro neko mlad, u punoj snazi, iz čista mira.
Bila sam na sahrani rođenog brata moje školske drugarice. I on je u 39. godini preminuo iznenada. To što je čovek pre nekoliko godina dobio otkaz, to što se razveo pa oženio, to što je dobio sina a ima dve divne devojčice, niko ne pominje. On je taksirao da bi preživeo, izrađivao je predmete u dekupaž tehnici, edukovao se o toj vrsti umetnoti da bi svi njegovi pristojno živeli.
Muško je, jak je i može.
Vreme je pokazalo da više nije mogao. Smrt ga je zadesila u taksiju. Bio je sam. Ko zna kako se osećao kada mu je „puklo“ srce u sred vožnje. Automobil je udario u drvo, ali on to nije video, nije čuo. Nije bio živ.
Na sahrani svi u plaču. Od majke, sestara, rodbine, supruge, društva. Oprostili su se od njega svi koji su ga voleli, sa kojima je drugovao. Nakon dužeg vremenskog perioda sam osetila strah, bol, nemoć…
Znam da ćemo svi tamo gde je kažu dobro, jer se niko nije vratio, ali osećam nepravdu.
Zašto?
Čaršija bruji jedan ili dva dana o tome, a onda se desi sledeći slučaj.
Postali smo društvo „slučajeva“, društvo iznenadnih a očekivanih smrti.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.