Ono što počne vriskom, ne može se završiti ćutanjem

Ono što počne vriskom, ne može se završiti ćutanjem

O nasilju u porodici se poslednjih godina puno govorilo, uglavnom o ekstremnim slučajevima koji su se neretko završavali tragično.

Da li je moguće sprečiti ovakav ishod?

Žrtve nasilja u porodici su najčešće žene, ali mogu biti i muškarci. Vinovnici nasilja u porodici najčešće na okolinu ostavljaju potpuno drugačiji utisak. U dosadašnjoj praksi pokazalo se da šira porodica, komšiluk i okolina najčešće o nasilniku imaju samo reči hvale iako je realnost, iza zatvorenih vrata stana, potpuno drugačija.

„Nije me tukao, to je bio jedan šamar“ je često ponavljana rečenica koja opravdava svaki početak fizičkog nasilja.

Jedan oblik nasilja nikada ne ide sam, obično se vremenom smenjuju. Tome najčešće prethodi dugogodišnje psihičko zlostavljanje koje prolazi neprimećeno. Ako nije fizičko, ne znači da nije nasilje. Psihičko nasilje podrazumeva svaki vid vređanja, omalovažavanja, ismevanja. Cilj psihičkog nasilja jeste onemogućavanje žrtvi da napusti nasilnika. Vremenom se gubi svaki vid samopoštovanja i samopouzdanja, što otežava izlaz iz situacije.

Najveći problem kod patrijarhalnih i tradicionalnih sredina, kakva je naša, jeste ćutanje o nasilju. Kada komšija bije ženu to najčešće „nije naša stvar, nećemo da se mešamo.“ Zlostavljanje se smatra manje ozbiljnim nego što jeste, pa se zanemaruje.

„On je mene toliko uništio i smanjio, toliko sam bila sićušna i nesposobna, on je verovao da nikada neću imati hrabrosti da to učinim i taj poraz da sam se ja usudila, tek je to izazvalo bes u njemu“,  opisuje karakterističnu situaciju jedna štićenica Sigurne kuće.

 Žene najčešće ne napuštaju nasilnika zbog straha od još većeg maltretiranja po odlasku iz kuće, zbog straha da će se prijatelji i porodica okrenuti protiv njih jer neće verovati koliko je situacija ozbiljna. Tu su i razlozi poput; odrastanje dece uz oba roditelja, strah o materijalnoj situaciji posle napuštanja partnera, sramota, nadanje da će se situacija promeniti.

Jedan od najčešćih pokušaja „menjanja“ nasilnika i situacije jesu deca. Žene, recimo, često ostaju trudne vodeći se mišlju „deca će ga promeniti“.

Porodica u kojoj postoji bilo koji vid nasilja pravi nove nasilnike. Kao i svaka borba, borba protiv nasilja u porodici zahteva znanje. Koja su vaša prava, kome se obratiti, ko može pomoći.

Mere zaštite od nasilja u porodici kreću se od izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stanja i kuće, bez obzira na pravo svojine, odnosno zakupa nepokretnosti, kao i izdavanje naloga za iseljenje iz  kuće.

Postoji mogućnost raznih vrsta zabrana, od  prilasku članu porodice, zabrani pristua u prostor mesta stanovanja ili rada, i zabrani daljeg uznemiravanja člana porodice

Ove mere određuje sud.

Za pomoć se možete obratiti opštinskom centru za socijalni rad koji ima ovlašćenje pokretanje sudskog postupka, kao i prikupljanje dokaza, urgentno zbrinjavanje i preuzimanje drugih mera. Postupak za zaštitu od nasilja u prodici se pokreće tužbom, on je hitan, što znači da se prvo ročište zakazuje u roku od 8 dana od dana kada je tužba primljena u sud. Drugostepeni sud je u obavezi da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena tužba.

U rešavanju problema nasilja treba krenuti od sebe, ako ovo čitaš i žrtva si batina, uvreda, omalovažavanja, prijavi. Ako poznaješ nekog ko jeste, prijavi ili pročitaj ovaj tekst. Moguće je anonimno prijaviti nasilje u porodici.

Jer, „ono što počne vriskom, ne može se završiti ćutanjem“.