Ko dodeljuje nagradu „Sveti Sava“ – Episkop ili Grad Vranje

Ove nedelje, sasma slučajno, pažnju mi je skrenuo konkurs za dodelu nagrade „Sveti Sava“, koju Vranje dodeljuje u raznim oblastima.

 Ima tu raznih nelogičnosti, smešnih stvari i slično, a najzanimljiviji je, što reče Slavomir, drveni jezik kojima se ovakvi konkursi pišu.

 Očekivao bi čovek da bar oni koji se bave obrazovanjem imaju nešto sofisticiraniji rečnik, ali ne, birokratija drži sve konce u svojim rukama.

 Što se pa ja čudim – kakvo nam je obrazovanje, takvi su nam i konkursi.

 Pa dobro, ako to nije novo, šta jeste?

Pa eto, nagrade se dodeljuju ustanovi, (koliko je smešno u gradu koji ima tri respektabilne škole svake godine dodeljivati nagradu za ustanovu), pojedincu, vaspitaču, učitelju i profesoru (tu je već, ako ništa, konkurencija veća), za nabolje učenike i za najboljeg veroučitelja.

 E, na to sam obratio posebnu pažnju.

 Na samom početku nelogičnosti, traži se da čovek bude u radnom odnosu. Kako bre sveštenik pa u radnom odnosu? Misli se valjda na radni odnos u školi, ali je, biće, neko zaboravio da to naglasi.

Pa onda počinje ludilo: verovali ili ne, jedan od zahteva za dodeljivanje nagrade je da taj katiheta „svojim izgledom i ponašanjem bude istinski svedok i misionar pravoslavne vere“.

Koja je pa sad to kombinacija – treba li da ima dugu kosu, ili da je kratko ošišan? Da nosi farmerke na posao, ili da ide u šijenim pantalonama?

 Da ima istetoviranu krsnu ikonu na leđima ili da nema?

 Zahtev da „svakom učeniku prilazi kao autentičnoj ličnosti“ ne želim ni da komentarišem, da se ne shvatim pogrešno, ali zahtev da „živi liturgijskim, svetotajinskim životom“ zaista je omalo čudan kada se dodeljuje svetovna nagrada.

 Grad Vranje bar formalno nije ispostava SPC-a, pa ovakvi zahtevi, za Crkvu normalni, u građanskoj stvarnosti zvuče krajnje čudno.

 Opet, zahtev da „aktivno učestvuje u životu škole unoseći u njega iskustvo Crkve“ možda se kosi i sa zakonom.

 Škole rade po planu i programu Vlade, a ne po kanonima vladike Pahomija, i mešanje te dve stvarnosti odavno je ovde prevaziđeno. Ili, nije?

 Konkursni zahtev „da učenike uči praktikovanju pravoslavnih verskih obreda, korišćenju molitve i upražnjavanju posta“ najsporniji je od svih.

 I sporan samo zato što još nisam video da neko dete ide na veronauku i zbog toga počinje da posti.

 Iako imam iščašen smisao za humor, zahtev „da uzima učešća u projektima protiv nasilja i školi, te da uči Jevanđeljskom rešavanju sukoba“ malo mi je smešan.

 To je ono, kad krenu na tebe nožem, okreni im i drugi bureg.

 Najsmešniji zahtev konkursa svakako je da za „dobijanje svetosavske nagrade veroučitelj – katiheta mora da ima blagoslov nadležnog Episkopa“.

Pa ko dodeljuje nagradu – Episkop ili Grad Vranje?

 I ko odlučuje o dobitnicima – Pahomije ili rezultati rečenog kandidata vrednovani od strane u Gradu za to izabranih stručnjaka?

 Kao i mnogo toga u radu aktuelne, baš kao i one pređašnje vlasti potpuno je amaterski, voluntaristički, prepisivački…

Uopšte, zamišljam lika kome za primanje nagrade treba blagoslov šefa, koji je uredno ošišan sa dugačkom kosom, roker u mantiji, jevanđelista na bojištu, pesnik u duši….

Zamišljam, i čak i ne mogu da ga zamislim. No, januar je na pragu, pa ćemo videti i to čudo neviđeno.

Ako sve bude po konkursu, naravno.