U sredu uveče će u pozorištu, ups, Domu vojske, biti okončani „Borini pozorišni dani“, 36. po redu.
Do pre pet godina, kad god je publika bila u prilici da razgovara sa glumcima, oni su hvalili Vranjance i često govorili kako imamo vaspitanu publiku.
Nisu zvonili mobilni telefoni, nisu karte namenski davane članovima stranke koja je na vlasti, nisu bračni drugovi dovodili decu na predstave na večernjoj sceni, nije se moglo sikati mobilnim telefonima tokom predstave.
Odlazila je ta publika do pre pet godina u pozorište da bi gledala dobru predstavu.
Ovog oktobra imamo novu publiku.
Doduše, tu su i zaljubljenici u teatar koji ne propuštaju predstave, naročito one o kojima se piše, zna.
I oni su se, kao i mali broj nas novinara, okretali na svako zvono mobilnog, svaku dečju rečenicu: „Ali, tata, spava mi se, i gde je mama“?
Čulo se i ono pssssst…
Jednom članu stranke, koji je sa porodicom, očigledno po moranju, došao na predstavu usred dijaloga dve glumice zazvonio je telefon.
Pomislih, kako će ga isključiti i nastaviti da šuška kesicom čipsa ili smokija, ali jok.
„Alo, kaži“, reče drug član.
„Što?
Pa u pozorište be, gledam predstavu.
Kulturno se uzdizamo.
Što!
Pa, za sat vreme, dolazimo be, čekajte tu“, završi lik i nastavi da gleda.
A šta gleda, zašto gleda, zna li gde je, ko su glumice…
Ma, jok.
Nekoliko gledalaca u redu ispred ga onako muški izrebriše, ali njega to ne dotiče.
„Pa li, ćuti be sine, mama je napred, kako da izađemo s’d, aj’ izdrži“.
Auuu, pomislih u sebi.
Dakle, tačno je.
Deo karata predviđen je definitivno za drugove članove.
Završi se duodrma, i on sav svoj, a pojma nema gde je bio, ode kući.
A, neko od naših glumaca reče kako će Željko Hubač, selektor-konsultant, voditi razgovor sa glumicama.
Šta li je on selektovao, koga li je konsultovao ili ko je njega konsultovao, a da to ima smisla, ne zna se.
Glumice oblivene znojem, jer bukvalno nema vazduha u sali, ostadoše na sceni da pričaju o svojim karijerama.
Ruku na srce, to je bio najbolji deo večeri.
Dovoljan broj ljudi, publika koju pozorište u izgradnji poznaje decenijama.
I, dobismo predstavu.
Ali, dragi moji, zašto mora da se održi kvantitet na uštrb kvaliteta?
Zašto sala mora da bude puna i da se zovu ljudi koji u pozorište dolaze reda rad i da budu viđeni?
Šta radite bre, aman?!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.