SLIKA 1 (Miris uniforme): Nije Alek slučajno za svoju prvu odstupnicu u ovladavanju Srbaljima odabrao Niš.
To je jedini srpski grad iz koga je proteklih godina stizao glas da Srbi i nisu baš toliko glupi i da neće dovoliti da im Beograd uzme baš sve pare.
Alek zna da mora prvo njih da „dotera“, za primer.
Nije slučajno ni to što je za bazu za svoje pohode po Jugu sa članovima kabineta „okupirao“ kasarnu u Nišu.
Počeo je profesionalnu karijeru kao mlad novinar Tanjuga (valjda zato i ne gasi fantomsku agenciju) na ratištu.
Njegovi disajni putevi „zatrovani“ su miomirisima vojničke uniforme (ko je služio vojsku i ratovao zna), tako da mu kasarna dođe kao prirodno stanište.
Uostalom, omiljena funkcija bila mu je ministar odbrane, sećamo se.
A i čemu „Kobre“, čemu „intima“ prema deka Dikoviću u poplavnim situacijama, čemu onda uniformisani Vulin?!
SLIKA 2: (Oni ne vode državu, oni vode izbore): Valjda svaki Srbin (pa čak i član SNS, ne računam tajkune i barabe), uprkos bajkama o suficitima i „slatkom životu u izgledu“ kapira da mu je svakog dana džep sve prazniji, a cene u prodavnicama sve veće.
Uprkos tome, on nema ništa protiv da njegov politički vrh sedam dana na jugu vodi izbore (ili predizbornu kampanju za neke tamo izbore), a ne državu.
Svi poslovi stoje u Beogradu, a u Prokuplju, Vranju, Leskovcu, Nišu okupira se svakodnevno svest glasača da će se uraditi ovo i ono.
Iako svi dobro znaju da od tih obećanja ne da nema ništa, nego nema ‘leba.
Ipak, Srbi dokazuju (posebno na izborima) da, najpre, vole bajke u predizbornoj kampanji koja u slučaju SNS traje 24 sata 365 dana u godini, i da još više vole da ih neko lepo laže.
A da najviše vole da lažu sami sebe.
SLIKA 3 (Tončev na Alekovom ramenu): Uspeo je da „okupira“ i Surdulicu.
Poslednji bastion SPS-izma i komunizma, pao je u Alekove ruke, uprkos tome što je Novica osvojio, „dođe reč“, 99,99 odsto glasova, a za Alekovog Bosketa nije glasalo ni njegovo kuče.
Dozvolio je da mu Alek otvori sportsku halu pred nosem, da odigra basket s njim, čak i da ga neki zli beogradski fotograf uhvati kako, u položaju umiljavanja, uživa na Alekovom ramenu.
Što je mnogo, mnogo je.
Novica je, tako, uništio poslednji tračak nade svakog slobodomislećeg južnjaka da neko ipak stoji na braniku juga Srbije.
SLIKA 4 (Skadar na Banjštici): Priopćio je Alek onaj dan žiteljima Banje da hotel započet pre 39 godina u tom malom mistu, „niko ne sme da bije“, i da ga je država Srbija, navodno u humanističke svrhe, „preotela“ većinskom vlasniku, Fondu PIO.
To će oni, kao, preko nekog investitora da srede za 10-12 miliona evra, i eto sreće Banjčanima.
Dobili smo, hmmm, još jednu potvrdu da su pravne odluke u ovoj državi okupirane i da su političke odluke iznad njih.
Jer, povodom vlasništva nad čuvenim „Skadrom na Banjštici“ vodi se sudski spor po žalbama zainteresovanih strana – Fonda PIO i Specijalne bolnice u Vranjskoj Banji.
SLIKA 5 (Ništa nije kao što izgleda): Pod naletom „okupatora“, svi su se gradovi i opštine domaćini utrkivali u ulepšavanju javnih, zelenih površina, socrealističkih zgradurina, ulica i puteva kojim će svita proći.
Čistilo se, pralo, farbalo, svi su izvadili i rabili stajaćna odela.
Ništa nije bilo uobičajeno, čime je Aleku i ministrima poslata poruka da je ovde sve OK, da je sve lepo, uređeno i umiveno, tako da oni tu ništa ne bi dirali.
A oni mislili da je na jugu sve stalo i propalo.
Bili su, kako smo čuli, uglavnom „oduševljeni“ onim što vide, osim WC-ima u vranjskoj bolnici.
Sami smo sebe okupirali – Leskovčanima.
SLIKA 6 (Strana čizma kročiće ovde uvek): Najčešća rečenica koju smo za proteklih sedam dana čuli i pročitali u medijima je „pronaći ćemo investitora“.
Podrazumeva se da se misli na stranog.
I to što je ostalo neokupirano, okupiraće, dakle, opet stranci.
Deset tisuća evrića po radniku u džep, pa za koju godinu puffff!
Ko je bio i investirao ovde?
Niko nije bio…
I tako u krug.
I svi ćute.
I niko ne sme da pomisli da kaže – „e ovde nećeš proći“!
Klasična predaja okupatoru.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.