Ko (se) to tamo zeza?

One tamo srede dobio sam pozivnicu:

– Poštovani, pozivam Vas da u petak, 16.9.2016. prisustvujete svečanoj sednici HK PK Jumko… povodom 56. godišnjice rada i postojanja kompanije.

Jumko, rođendan, 16. septembar…

Nisam se iznenadio, al’ sam se  zabrinuo: od kada postoje, Jumko, Simpo, svi ti rođendani su nekako „padali“ baš na one komunističke i druge praznike.

Niko, ništa i nikada nije slavio u septembru.

Protarakah po mom bunjištu, ali ne biva ni jedan datum osim 7. septembra, dana oslobođenja grada.

Pošteno, jedva sam čekao poslednji petak, početak „rođendana“, a posebno prvi govor tim povodom, da napokon saznam ono što nisam znao.

I, saznao sam: sela direktorska družina u Jumku, pa onako odokativno zaključila da je svaki dan u ovoj godini pogodan za rođendan, ali je nekako od svih 365 dana najbolje da se rođendan Kompanije proslavi 16. septembra!

Ko nije razumeo, da mu prevedem – hajde ljudi da se malo zezamo.

Polako: niti je Jumko za zezanje, niti je bilo koji i bilo čiji rođendan za zezanje.

Rođendan može biti samo jedan dan u godini, ali ne bilo koji dan, već onaj dan koji tvori etimologija reči „rođen“ i „dan“.

Sve drugo su trice i kučine.

Zamislite kada bi svaki čovek i svaka firma rođendan obeležavali kada i kako kome dune?

Pa, tu se ni Gugl ne bi snašao.

Ako je tako, onda nešto za nauk:

PRVO: 29. februara, prestupne 1960. godine, rešenjem Narodnog odbora Sreza Vranje osnovan je PKV.

DRUGO: 1. maja, na praznik rada 1960. godine, radnici vranjskog preduzeća „Novogradnja“ počeli su izgradnju „fabrike nade“;

TREĆE; 3. januara 1965. godine u PKV je sa nešto preko 1.200 radnika počela redovna proizvodnja.

O tome, toliko.

U nastavku moram još malo o toj rođendanskoj svečanosti  – prosto me golicaju neki podaci:

– na toj svečanosti nisam čuo da je bilo ko izgovorio ime pokojnog Branka Golubovića, (Bog da mu dušu prosti), direktora koji je za preko četrnaest godina rada postavio idejne temelje buduće tekstilne imperije;

– na tom rođendanu priznanje je prvo uručeno mom drugu Djoši, a potom prisutnom Vlajku Joviću, drugoj legendi u istoriji vranjskih tekstilaca, što nikako nije fer, ni po zaslugama, ni po protokolu;

– postoji li racionalno opravdanje zašto je obeležavanje ovog „rođendana“ kasnilo čak 45 minuta?

– o govorima, filmovima, priznanjima (možda) nekom drugom prilikom.

Za kraj, i ovima u Jumku i svima drugima koji su najpametniji – aman

ne počinje istorija danas, ovde i od nas.

Obeležavanje godišnjica ne priliči uvek uz imena onih koji jesu, ali nikako, baš nikako ne može da prođe bez imena onih koji nisu.