“Recku recka, a nama racku”, kaže jedan moj drugar komentarišući najnovija zbivanja po Vranju.
I zaista, bruka je da Dinamo izgubi od zonaša u Banji, ma kako prijateljski igrali.
Zlobnici će reći da tu možda ima iz nule u keca, al’ ja se slabo razumem u te kombinacije.
Mislim, moraš da budeš jak pa da mešetariš, kad si slab, ni za kladionicu nisi.
Bilo je reči da Dinamu fale pare, pa će igrati samo domaći igrači.
Valjda zato su upravu kluba doveli iz Beograda.
I valjda zato je Dragan Antić Recko u sukobu interesa, jer je predsednik kluba koji kontroliše samog sebe kao trenera.
Ali, nema veze, koga to još interesuje?
Pitanje koje me ovih dana zaokuplja svakako je važnije – zašto Vranje, naime, nema ništa veliko?
Zašto nema velikog glumca, fudbalera, slikara, političara, zapravo, nema ni jednu makar regionalnu, a kamoli li nacionalnu veličinu?
Zašto, recimo, Šabačko pozorište gostuje na Grad teatru, pa žuri u Pariz, a mi pobeđujemo na amaterskom festivalu za koji su generacije umetnika život potrošili da ga se jednom i zauvek ratosiljamo?
Zašto nema ni jednog Vranjanca na Olimpijadi?
Zašto neće biti Vranjanaca u Vladi, ili makar tu negde blizu?
Ispada da je, drago to bilo nekome ili ne, Dragomir Tomić bio poslednji stvarno značajan Vranjanac, i to izgleda ne samo u nacionalnim okvirima.
Naravno, Vranje mu se odužilo tako što ga silom gura u zaborav.
Na kraju, šta je to što od Vranja čini palanku kakva jeste, i nas, nevesele njene stanovnike, drži na nivou koji je u ovom času čak dalek i od civilizacijskog, a da ne pričamo o kulturološkom?
Ovo je svakako pitanje za milion dolara, i na njega niko nema odgovor, vekovima.
Ono što se da primetiti je da ljudi čine grad, dakle mi Vranjanci smo Vranje.
I tu možda leži osnovna muka naše zaostalosti, sveopšteg nazadovanja ili u najboljem slučaju tapkanja u mestu.
Svako ima grad kakav zaslužuje.
Samo, pitanje je, šta smo mi Bogu skrivili da se rodimo baš ovde, i baš ovakvi?
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.