Krenem u sredu poslom iz redakcije ka našem čuvenom šetalištu.
Javili ovi iz Direkcije da je stvar konačno svršena, da posle istorijskog neimarenja dugog desetak meseci turaju sijalice i da će se aktiviranjem rasvete taj prostor zacakliti kao mali Pariz.
Još mi je neko telefonom javio da su sijalice popaljene u cik zore i da, valjda probe zarad, gore u po bela dana, pa rekoh ajde da vidim to čudo čovekove prirode.
Dođem do onog pešačkog prelaza koji razdeljuje ulice Ive Lole Ribara i Karađorđevu, pređem, kad poludesno, prema zgradi Direkcije gde stoluje investitor natčovečanskih napora na uređenju šetališta, uočavam neke crne i očito sveže, masne mrlje.
Bacim pogled naniže, vidim da ima toga još, i sve više i više.
Pratim nekoliko koraka krupnije i sve masnije, sveže tragove.
Ocenim u maniru Old Šeterhenda da je ovaj „potpis“ na novom šetalištu nedavno ostavilo neko vozilo, pa manem pogledom naniže ka Robnoj kući.
Ispred ulaza u stambeno-poslovni blok „Pošta-banka“ uočim bordo, putnički auto oko koga su se neki ljudi nešto uzmuvali.
Kako prilazim, vidim da je celom dužinom rute od onog pešačkog do donjeg ulaza u tržni centar, preko puta OTP banke, motornim uljem koje je curilo iz nekog vozila napravljen neviđen zulum.
Tri reda mermernih ploča praktično su uništena u dužini od stotinak metara.
Tri ploče po šezdeset, metar i osamdeset, puta sto metara dužina, puta 200 evra kvadrat, pa računajte.
Ali, to nije sve.
Mesto zločina je upravo kod onog vozila ispred ulaza u tržni.
Prilazim, vidim ogromnu lokvu crnog, motornog ulja, neki momak manda metlom vamo-tamo, drugi uzdiše i drži se za glavu.
Vidim da su nasuli onu mrlju peskom i pokušavaju da saniraju posledice najezde „Divljih Huna“ na pešačku zonu.
Priđem, pitam, momci kaj se dela, šta je bilo, gde je zapelo?
Oni nešto mumlaju i kolutaju očima.
Pitam slučajne gledaoce „o čemu se dejstvuje“, vele bio je onaj kamion sa korpom na kome pisalo „Elba“.
Neka privatna firma instalirala dodatne reflektore preko puta OTP banke.
Još su oni falili.
Iz vozila isteklo ulje i otišli ljudi.
Onda došli „čistači“ da, kao, saniraju štetu.
Metle, pesak, uzdasi i ništa.
Ostala onolika mrlja, objavio naš portal.
Ono ne da je mrlja, nego u psihološkom smislu, nakon meseci i meseci mukotrpne izgradnje novog šetališta i potrošenih oko milion evra, odaje veličinu Kaspijskog jezera.
Dakle pitanja za nadležne su: ko je dozvolio privatnom preduzeću „Elba“ da bez kontrole invstitora izvodi radove na elektrifikaciji sa vozilom iz koga curi ulje, ko će i kada odgovarati i platiti štetu, šta će nadležni organi, komunalna policija i inspekcija, ekološka inspekcija i druge gradske i republičke službe ovim povodom učiniti da spasu grad.
Evo kako ja na to gledam.
Tu firmu verovatno vodi neki „naš“ čovek koga oni ne bi dirali.
A šta je to, pa ispašće da je neka flekica…
Još mi neko, usput, reče da se mrlje od motornog ulja uspešno otklanjaju koka-kolom.
Pa, očekujem da će naša vlast da savetuje tom izvođaču da kupi nekoliko gajbi koka-kole, da to od vrha ulice ispoliva i mirna bačka.
Jer, što da kažnjavamo nekog ko je zaslužio, kad imamo koka-kolu koja bez kazne rešava sve probleme.
Koka-kola sto i kusur dinara, protiv kvadrata mermernih ploča od 200 jura.
Izbor je za naše vlasti bez prevelikog smisla za estetiku i osećaja za vizuelni ugođaj oduvek bio jasan.
I život teče dalje, sve teče ništa se ne menja, živimo kao u kočini.
Njihov džep sve dublji i samo nam se iza leđa podsmevaju i govore – živeli!
Koka-kola je toa!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.