Verujem da se sećate jedne od kultnih scena domaće kinematografije kada Mita Pantić, u predinfarktnom stanju, za trinaest pogodaka u kladionici čeka „keca u Tuzli“ za neke velike pare, ondašnje milione.
Pre neki dan bili smo svedoci jednog od retkih primera da ne dobija „kuća“ baš svaki put.
I to baš ovde, u Vranju.
Jedan naš sugrađanin, ruke mu se pozlatile, pre neki dan uzeo kladionici 22.000 evrića. Dotični gospodin je zahvaljujući ovom tiketu verovatno povratio sve prethodno izgubljeno.
Ali, za razliku od lika iz filma kojeg je tumačio Nikola Simić, ovom Vranjancu je dvanaest pogođenih parova na tiketu donelo dobitak.
Volim ovako da čujem da se sreća osmehne i nekom od „naših“.
Da bar neko nekad pobedi sistem.
Na ovaj ili onaj način.
Na stranu to što će kladionica, i pored ovog gubitka, nastaviti sa pravljenjem bezobrazne količine para.
Sve ovo me navodi na razmišljanje o razlozima zbog kojih ljudi odlaze u kladionice i njihove evidentne svesti o mogućoj lakoj i brzoj zaradi.
Ali šta je sa onima koji nemilice troše u potrazi za lakim novcem?
U kladionicama ili kockarnicama, nema razlike.
O njima verovatno nećete čitati u novinama ili na internetu.
Možda ćete ih videti pored nekog kontejnera kako pokušavaju da pronađu izgubljeni ponos ili one koje vole.
Ili će vam jednostavno zakucati na vrata i zamoliti za parče hleba i komad odeće.
Takvih je primera bezbroj.
Ključ je u identifikaciji problema, kao i u priznanju potencijalnog zavisnika od kocke da problem postoji, tako kažu stručnjaci.
I pored onog dobitka s početka teksta, bolje da ova pošast ne udari na vas.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.