Svake godine na prvi dan Uskršnjeg posta, u narodu poznat kao „čist ponedeljak“, u Vranjskoj Banji se održava vašar čija posećenost zavisi od vremenskih prilika i vanrednih okolnosti, kao što je pandemija korona virusa koja traje od marta 2020. godine do danas.
U ponedeljak sedmog marta, međutim, tek nekoliko postavljenih tezgi u centralnim delovima Vranjske Banje i par desetina posetilaca ukazuju da je „čist ponedeljak“, a razlozi odumiranja ove narodne tradicije su epidemija korona virusa, veliki ekonomski problemi na jugu Srbije praćeni drastičnim padom životnog standarda i promena načina života ljudi u savremenom periodu.
Do pre nekoliko godina, međutim, posećenost vašara u Vranjskoj Banji bila je mnogo veća i masovnija, čak i u lošijim vremenskim uslovima ljudi uglavnom sa juga Srbije dolazili su u velikom broju, ne samo iz okolnih gradova i sela, već i iz Leskovca, Niša, makedonskih gradova i sa Kosova, kupovali razne potrepštine i veselili se u banjskim kafanama uz bleh muziku.
To se nikada više neće vratiti, orila se pesma u kafanama, Banja je bila puna sveta sa raznih strana, bilo je mnogo automobila, autobusa, neki su dolazili vozom, tezge sa raznovrsnom robom na svakom koraku, kažem, bilo i prošlo, nikad više, sa setom govori sedamdesetogodišnjak Sreten Mihajlović iz naselja kod železničke stanice u Vranjskoj Banji.
Stanovništvo Vranjske Banje, okolnih mesta, pa i Vranja i susednih gradova, prema predanju, pre „čistog ponedeljka“ kupali bi se u banjskoj vodi, slaveći kult tople vode sa osloncem na istorijsku tradiciju vezanu za srednji vek, kada je u Banju sa vojskom dolazio vlastelin Nikola Skobaljić iz svoje tvrđave iznad Vučja kod Leskovca da se kupaju i „očiste“ u banjskoj vodi.
S. Kostić
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.
Можемо само да се сећамо лепих прошлих времена. Био је мукотрпни живот у смислу рада и услова ,при сналажењу и проналаску начина како да се преживи, али било је нормалније што се тиче етике живота.
Више дружења, помагања једни другима, поштовања традиције и уживање у тим свакодневним догодовштинама.Осмех је красио свако лице, које се нашло у друштву, на вашару јер после пуно обавеза треба мало дати и одушак свом бићу.Да ли је то уз чашицу, ручак или само уз ћаскање било на шеталишту или око тезги, свуда се чуо жамор, раздраганост и једна весела атмосфера.Сада је то замењено једном забринутошћу -шта данас а шта сутра?Треба ово, треба оно, како до посла кроз пропале путеве иулице, да ли ћу наићи на вирус, како да избегнем ту почаст, да лие ми продужити уговор, да ли ћу успети да урадим пролетњу сетву а и јесењу сам без вештачког ђубрива?
Оволиког брига и питања су избрисала жељу за они старим, оно што је и наш Бора описао у свом делу, како се вапи за они -дајте ми старо, старо ми дајте…
У том вапају, не осећамо скори помак неком лепшем окружењу и животу, јер јеовек уништио све оно што је вредно,почевши од природе па човека, стално га кљуцати свакодневницом која је сваким даном суровија и немилосрдна.