SEKSUALNO NASILJE: Na 64 prijave – ČETIRI OSUĐUJUĆE PRESUDE

U prethodnih pet godina, od 2015. godine do danas, u Vranju su podnete ukupno 64 prijave za razne oblike seksualnog nasilja, kažu podaci Osnovnog i Višeg tužilaštva u Vranju.

Reč je o 23 krivične prijave zbog dela silovanje, 9 prijava zbog obljube nad detetom, 2 prijave za obljubu nad nemoćnim licem, (jedna žrtva muškog a jedna ženskog pola), 21 krivična prijava zbog nedozvoljenih polnih radnji.

Za novo, od 2017. godine uvedeno krivično delo – polno uznemiranje – do januara ove godine ima ukupno podneto je 9 krivičnih prijava.

Iz Višeg suda u Vranju saopštili su da je u istom periodu za silovanje pravosnažno osuđena jedna osoba, za krivično delo obljuba nad nemoćnim jedna, a za krivično delo obljuba nad detetom pravosnažno su osuđene dve osobe.

Prema podacima Zdravstvenog centra u Vranju od 2016.do januara ove godine u Službi za ginekologiju i akušerstvo bilo je 14 pregleda po nalogu MUP-a ili tužilaštva za silovanja i jedno za uznemiravanje.

U periodu od 2015. do januara 2021. u Prihvatilištu za žrtve nasilja u porodici smešteno je 12 korisnica koje su identifikovane kao žrtve seksualnog nasilja.

Seksualni nasilnici najčešće su ljudi koji su socijalno neupadljivi, koje poznajemo, poštujemo, čak i volimo, koje mogu da budu ugledne, uspešne osobe – upozaravaju iz Autonomnog ženskog centra.

Žene najređe prijavljuju ovo krivično delo, a što je odnos sa učiniocem privatniji to je teže obelodaniti zloupotrebu.

Tanja Ignjatović psihološkinja iz Autonomnog ženskog centra koji se bavi specijalističkom podrškom ženama sa iskustvom nasilja objašnjava da su napadači obično ljudi koje poznajemo i koji su bliski žrtvi.

– Oni pripremaju ili iskoriste okolnosti za seksualnu zloupotrebu, na način da ostane neotkrivena. Odluka da se seksualno zloupotrebi osoba, dete sasvim je svesna i planirana. Zlostavljač zna šta je zabranjeno, ali će takvo ponašanje ponavljati dok ga ne otkriju. Nažalost, nekada se to ne desi. Važno je naglasiti da ni društvo ni institucije nisu spremni da podrže žrtvu, da joj veruju i olakšaju da prođe kroz sve procese – tvrdi naša sagovornica.

Iako se često ne veruje žrtvi podaci koje navodi AŽC pokazuju da broj lažnih prijava za silovanje nije veći od broja drugih lažno prijavljenih krivičnih dela.

Ignjatović objašnjava da osobe sa iskustvom seksualne zloupotrebe i zlostavljanja mogu iskusiti širok spektar osećanja i reakcija koje se smenjuju i koje ne mogu da kontrolišu.

– To je ozbiljno traumatsko iskustvo, teže ukoliko dolazi od ljudi koji su bliski, poznati, koje osoba voli, poštuje, kojoj veruje. Što je odnos privatniji, teže je obelodaniti zloupotrebu. To iskustvo je praćeno intenzivnim, preplavljujućim emocijama straha, stida, krivice, besa, koje blokiraju. To uključuje i niz psiholoških mehanizama kako bi se preživelo isksutvo koje je nezamislivo – ističe Ignjatović.

Naša sagovornica podseća da je važno za žrtve da znaju da je to što osećaju, o čemu razmišljaju predstavlja reakciju na traumatsko iskustvo.

– Ona ne može biti pogrešna, jer nema ispravnog ili “tipičnog” reagovanja žrtve, niti postoji oročeno vreme za oporavak. Svaka osoba prolazi kroz faze oporavka na svoj način, kreće se napred i nazad. Mnogo žrtava misli da će se osloboditi traumatskog isksutva ako se trude da zaborave, ako ne govore o njemu. Ali, to nije tačno. Što pre počne da se govori o traumatskom iskustvu, to je bolje – kaže Ignjatović i dodaje da je isceljenje moguće, ali je nekada potrebna i stručna pomoć.

Seksualno nasilje ne dešava se zbog “neobuzde seksualne” želje, u 90 odsto slučajeva to je unapred planiran čin, to je želja za uspastavljanjem moći i kontrole nad žrtvom. Silovatelji nisu mentalno obolele osobe, zapravo statistika pokazuje da je samo dva odsto optuženih za silovanje psihijatrijski lečeno.

U 95 odsto slučajeva napadači su poznati žrtvi – podaci su AŽC-a.

Silovanje u braku u Srbiji kriminalizovano je 2002.

Istraživanje OEBS-a iz 2019. pokazuje da je 5 odsto žena preživelo seksualno nasilje od strane intimnog partnera i, kako ističe Dijana Malbaša pravnica iz AŽC-a, žene u tom slučaju zločin najređe prijavljuju.

– Možemo da zaključimo da veliki broj slučajeva silovanja u braku ostaje neprijavljen i da žene najčešće nisu spremne da o tome progovore. Kada se silovanje dešava u braku, mnoge žene to možda i ne prepoznaju i ne imenuju na taj način, jer se ženama u našem društvu i dalje govori da treba da “ispunjavaju svoje bračne dužnosti” odnosno da imaju seksualni odnos čak i kada to ne žele. S druge strane, ima onih žena koje prepoznaju seksualno nasilje u braku ali smatraju da ne mogu da dokažu i da im institucije neće verovati, ako je počinilac bračni partner – kaže Malbaša.

Malbaša podseća da definicija silovanja koja postoji u našem Krivičnom zakoniku nije usklađena sa Istanbulskom konvencijom koja zahteva da svaki neželjeni seksualni odnos bude prepoznat kao seksualno nasilje ili silovanje, a ne samo onaj koji se dešava uz primenu pretnje ili sile, kako je kod nas definisano.

Dejana Dexi Stošić iz Vranja, bivša ambasadorka u Evropskoj mreži žene protiv nasilja, objašnjava da žrtve nisu dužne da prijave nasilje ukoliko nisu spremne da uđu u taj proces.

– Proces kroz koji prolazi žrtva nasilja često je težak i dug. Tu je i strah od reagovanja okoline, šta će reći porodica, prijatelji, komšije, da li će im verovati. Žrtva prijavaljuje nasilje u trenutku kada je dovoljno osnažena za to, kada zna da nije sama i da ima podršku – objašnjava Stošićeva.

Program Ujedinjenih nacija za razvoj 2011. je u Srbiji uveo prvi program rada sa počiniocima nasilja.

Maja Đundić, rukovoditeljka sektora za rodnu ravnopravnost UNDP Srbija kaže da se ovi programi sporovode uz očekivanja da se verovatnoća ponavljanja nasilja svede na mi­nimum i da počinioci preuzmu odgovornost za nasilno ponašanje.

Kroz njihovo iskustvo se pokazalo da pojedini počinioci koji su bili uključeni u programe teško prepoznaju neke oblike nasilja koje vrše i to najčešće psihičko i seksualno nasilje.