, 
Jedna od važnijih pravnih tekovina, paradoksalno proisteklih iz užasa II svetskog rata je i Evropska konvencija o ljudskim pravima, nastala kao pravni akt Saveta Evrope (1949) o zaštiti sloboda i prava.
Konvencija je usvojena u Rimu 1950. godine, a stupila na snagu 1953. godine, u cilju uspostavljanja jedinstvenog mehanizma zaštite individualnih prava i sloboda koje čine temelj istinske demokratije.
Ovoj temi je bilo posvećeno još jedno predavanje iz serijala “reforma pravosuđa na jugu Srbije”, održano u Nišu u organizaciji Fondacije za otvoreno društvo Srbije i Odbora za ljudska prava iz Niša.
Usvajanjem konvencije otpočela je pravna standardizacija oslonjena na Univerzalnu dekleraciju o ljudskim pravima iz 1948. godine, kojom se i reguliše sadržaj prava i sloboda, dok je za slučaj njihovog kršenja predviđena međunarodna pravna zaštita.
Do danas, u slučaju kršenja ljudskih prava, o tome se vode postupci pred Evropskim sudom za ljudska prava, individualnim (podnose ih pojedinci, grupe ili nevladine organizacije ) i međudržavnim predstavkama (podnose ih države ukoliko dođe do internih sporova članica Saveta Evrope).
Država koja je članica Saveta Evrope dužna je da usaglasi svoje zakonodavstvo sa Konvencijom, dok je država protiv koje je doneta pravosnažna presuda dužna da postupi u skladu sa odlukom suda, sve do reforme svog zakonodavstva.
Sam Sud postao je institucija zaštite ljudskih prava u Evropi 1998. godine, kada je stupio na snagu Protokol 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Do tog datuma je od 1954. godine pored ovog Suda funkciju zaštite ljudskih prava obavljala i Evropska komisija za ljudska prava, formirana 1954. godine.
Za poslednjih praktično 20 godina broj predmeta pred Sudom za ljudska prava povećan je za oko 130 odsto, a Srbija je jedna od zemalja sa najvećim brojem predstavki pred ovom pravosudnom instancom.
– Velike izazove u domaćoj sudskoj praksi po pitanju prakse Evropskog Suda donose činjenice da sudije moraju da shvate da primena međunarodne prakse može biti korisna, posebno u razumevanju zaštite ljudskih prava i prava zagarantovanih Ustavom, da ona nisu tuđa i nametnuta i da svaka strategija koja se ticala reforme pravosuđa ima u sebi kao bitan cilj primenu ovog evropskog standarda u zaštiti prava i sloboda – čulo se na predavanju.
Srbija je praktično, ratifikovanjem konvencije i međunarodnih ugovora, Konvenciju o ljudskim pravima utkala u svoj pravni sistem, pa sada ni jedan domaći zakon ne može da bude nesaglasan ili protivan Konvenciji.
– Ipak, mnogi javni službenici, pre svega sudije, olako shvataju ovu obavezu, da tumače odredbe domaćeg zakonodavstva u skladu sa Konvencijom, iako je to njihova ustavna obaveza. Slično se ponašaju i druga tela koja su nadležna za sprovođenje ratifikovanih međunarodnih dokumenata – Komitet za ljudska prava, Komitet protiv mučenja, Komitet za prava osoba sa invaliditetom – čulo se na predavanju.
Na kraju, kao izvesno se mora naglasiti da je neophodno da se nivo poznavanja i znanja o ljudskim pravima mora podići, da se ljudska prava i slobode moraju posmatrati kao istorijska tekovina, te da mora prihvatiti i to da su pomenuti mehanizmi upravo doneti kako bi se ta tekovina zaštitila i unapredila.
Ljudska prava, takođe je izvesno, mogu se unaprediti samo saradnjom svih, a pre svega saradnjom medija, civilnog društva i radom sa mladim pravnicima, koji još na fakultetima moraju da se upoznaju sa ovim pravnim tekovinama.
NIV
Ovaj tekst je emitovan uz pomoć i podršku European Endowment for Democracy (EED). Donator ne snosi odgovornost za mišljenja i stavove iznete u ovom tekstu.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.