PIŠE: Jelena Ranđelović, Biblioteka „Bora Stanković“
Milan Kundera (1929), češki je književnik koji je pisao na češkom i francuskom jeziku. Iako je objavljivao i eseje, zbirke pesama i drame, najpoznatiji je po svojim romanima i sebe smatra prevashodno romanopiscem.
Kao pisac i intelektualac, angažovao se u širokom pokretu čeških i slovačkih intelektualaca, poznatom pod nazivom Praško proleće. Kunderini romani doživeli su svetski uspeh.
„Nepodnošljiva lakoća postojanja“, je delo koje pretenduje da postane omiljeno svakom svom čitaocu. To je autorov peti roman koji se pojavio u javnosti 1984. godine.
Milan Kundera prikazuje Prag 1968. godine, živote intelektualaca i umetnika u Češkom društvu tokom komunističke ere. Dve glavne teme ovog dela su težina i lakoća.
Odmah na početku treba naglasiti da ovaj roman nije samo o telesnosti. Ipak, on se u velikoj meri bavi upravo odnosom prema sopstvenom telu, odnosom sa drugim telima, i najzad – čudnim spojem neizbežne, truležne i često nelagodne fizičke prisutnosti i onoga što se Kundera usuđuje nazvati „dušom“.
Da li je moguće odvojiti telo od duše unutar sebe ili u onima koje posmatramo? Kako uklopiti odvratnost prema trošnom i fiziološkom u ono što čovek oseća da zaista jeste? Da li se može pobeći od samog sebe?
Tomaš je hirurg, čovek slobodnog duha koji i u privatnom životu voli da posmatra ženska tela okom istraživača i kome su žene neka vrsta zavisnosti. Tereza je njegova žena iz provincije, koja se od malena gadi svog tela i tela svoje majke, nesposobna da ga prihvati kao deo i odraz sebe i plaši ga se. Kroz slikovite košmare o golim i mrtvim ženama, burno proživljava Tomašova neverstva.
Jedina imenovana Tomaševa ljubavnica, Sabina, odraz je upravo one lakoće koja se javlja u naslovu romana, jer je ceo njen život manifestacija lakoće – ona uživa u slobodi i činovima izdaje. Franc je profesor i idealista, ljubazan i saosećajan čovek. Uništio je brak zbog Sabine.
„Nepodnošljiva lakoća postojanja“, nije ljubavni roman, iako je različito razumevanje ljubavi glavnih protagonista motiv za njihove, pomalo nerazumne, postupke koji pokreću radnju. To je roman o ljubavi, ali smešten u određeno razdoblje u kojem dolazi do drastičnih političkih i društvenih promena, što se ujedno i reflektuje na likove u romanu.
„Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi. Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti. Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam? Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe. Pa koliko onda vredi živeti ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici. Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku. A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika.“
Ovo delo je izuzetno ostvarenje koje je već odavno postalo klasik svetske književnosti.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.