Grupa PROFESORA uputila otvoreno pismo: Lament nad HEMIJSKOM ŠKOLOM

Grupa zaposlenih u Hemijsko – Tehnološkoj školi u Vranju objavila je otvoreno pismo pod nazivom „Lament nad Hemijskom školom“.

Portal InfoVranjske.rs otvoreo pismo dela zaposlenih u ovoj školi prenosi u celosti i bez dodatnih izmena.

Grupa zaposlenih: Lament nad HEMIJSKOM ŠKOLOM

U pokušaju da javno podrže studente i pridruže se svojim kolegama, prosvetnim radnicima, u borbi za pravednije i bolje društvo, šačica od dvadesetak zaposlenih u Hemijskoj školi u Vranju pokušala je da organizuje štrajk. I … očekivano, od sedamdesetak zaposlenih na sastanak se pojavilo dvadesetak. I… očekivano, Direktor, SNS-ovac (a šta bi drugo mogao biti), uz svoju mnogobrojnu botovsku brigadu nastavnika, sprovodeći politiku voljene partijice bezobzirno guši sve što liči na pobunu i otpor.

A mnogo toga ovih dana na pobunu liči, čak i reč studenti, koja se u prostorijama Škole šapatom izgovara jer se, zaboga, može pomisliti da ih neko podržava. Tako šačica profesora, koja se usudila da misli i razgovara o štrajku, preko noći postade grupa domaćih izdajnika i stranih plaćenika. I dok se društvo raspada, režim sistematski uništava naš mali svet, korupcija kao pošast razbija i drobi svaku ćelijicu zemlje u kojoj živimo, od nas se traži da ćutimo, trpimo, pridružujemo se i odobravamo, pa ko može, nek izvoli!

A mnogi u Hemijskoj školi mogu, pa čak i hoće…za honorarčić, neodržan a upisan čas, za hvala direktoru što je pomogao da se otruje komšijska krava, ma…za bilo šta, daj šta daš, nedostatak karaktera dozvoljava svaku trgovinu! Ukus sendviča i klicanje velikom vođi, izgleda, (p)ostaje stil življenja, nakaradna filozofija kojoj treba ostati veran. Ali, kao što reče Balašević, nama je lepo, slika jedna neopisiva, i zaista, neopisiva, jer vođeni SNS kadrom u vidu direktora Nebojše Stankovića, nismo se pomakli od činjenice da u 21. veku školski toalet nalazimo po smradu koji se širi hodnicima, a ne po natpisu na vratima. 

Strašno je, skoro tragično, da u svesti većine kolega u Školi nema ideje o opštem dobru, o tome da živimo u jednoj zajednici, da svet ne treba da bude omeđen dubinom i širinom sopstvenog džepa.

Razočaravajuće je pogledati najmlađe pripadnike kolektiva, mlade profesore, koji su, koliko do juče, bili studenti, a danas su automatizovana partijska bića. Onaj koji je u njima ugasio svetlo počinio je najveći zločin prema našem društvu.

Od početka protesta, u Školi se stvara privid normalnog, o onome što nam se dešava ispred nosa ne govori se, pa zar da otvaramo oči učenicima, da ih, ne daj Bože, učimo kritičkom mišljenju, pa šta ćemo mi, jadni, ako nas deca vide onakve kakvi jesmo, kukavice i verni podanici?!  Dok se studenti, naši dojučerašnji učenici, bore protiv obesmišljavanja svega lepog, dobrog i vrednog, imamo li mi pravo da sedimo u učionici i „samo radimo svoj posao“ prepuštajući borbu drugima, umesto da budemo u prvim borbenim redovima za bolje sutra svih nas.

Zaboravljamo, nastavnik postaje autoritet svojim đacima ako u jednom trenutku hrabro kaže dosta, pokaže da ima kičmu, da hoda uspravno i da je Čovek.

Jer biti učitelj i nastavnik, to nije zanimanje već poziv, to je misija, zato mi treba da budemo najbolje što ovo društvo ima. Kako upaliti svetlo u ovakvom mraku i da li je to uopšte moguće? Ostaje samo duboko osećanje gorčine i sramote što smo deo ovakvog kolektiva.