Glas platformskih radnika za FER POSAO

Platformski radnici u Srbiji suočeni su sa velikim problemom – neregulisanim pravnim statusom zbog čega nemaju pravo na bolovanje i godišnji odmor, obavezni su da rade praznikom, a poslodavci im uplaćuju minimalno osiguranje

Tržište rada preko digitalnih platformi sve više raste. Radno angažovanima omogućava da pronađu posao u ovo ekonomski teško vreme, a korisnicima veći izbor usluga. Međutim, ovakva vrsta rada donosi nesigurnost, pre svega u pogledu rizičnih uslova rada i niskih „plata“.

Zarada, zanimljiv i dinamičan posao koji nije vezan za kancelariju i šefa koji stoji nad glavom i fleksibilno radno vreme, sloboda u organizovanju… Sve su to razlozi koji su primamljivi ljudima da se opredele za ovaj posao. Tako je bilo i sa našim sagovornikom Gvozdenom Jovanovićem iz Vranja.

„Imao sam iskustvo kao dostavljač. Kada sam počeo da radim za Glovo to mi je bio jedini posao. Dopalo mi se. Sloboda, vožnja bicikla, fizička aktivnost i opet zaradiš. Spojio sam sve u jedno“, počinje priču Gvozden.

Radio je taj posao pet meseci i u početku mu je bio jedini izvor prihoda. Kasnije je počeo i sa drugim poslovima, što je dovelo do opterećenja, pa je dostavu napustio. „Smatram da u svakom poslu treba dati maksimum, raditi ga najbolje. U jednom trenutku mi je postalo naporno, a trpela je i porodica. Zbog toga sam napravio pauzu, ali ću se sigurno vratiti“, kazao nam je Jovanović.

Obračun zarade nepoznanica

Naš sagovornik navodi da nije imao negativnih iskustava kao dostavljač. Za klijente kojima je isporučivao porudžbine i kolege ima samo reči hvale. Jedina mana što se tiče posla bila je slaba potražnja. „Vranje je mali grad. Skoro svi restorani imaju svoju ličnu dostavu, pa je obim posla manji, a samim tim i zarada“. Prema njegovim rečima, zarada zavisi od broja dostava, pređenih kilometara, bonusa… Radeći svakodnevno po pet sati, mesečno je zarađivao oko 35.000 dinara. Nakon plaćanja održavanja aplikacije i procenta agenciji preko koje je prijavljen, ostajalo mu je oko 30.000. Svaki dostavljač ima uvid preko aplikacije koliko je zaradio, međutim, nisu upoznati kako funkcioniše obračun njihovih zarada jer im agencija preko koje su angažovani samo uplati iznos.

Pored svih prednosti, platformski radnici se susreću sa jednim velikim problemom – neregulisanim pravnim statusom zbog čega ne ostvaruju osnovna radna prava. Po pravilu, prijavljeni su kao preduzetnici ili preko agencije kao posrednika. Oni su angažovani bez ugovora o radu, pa samim tim nemaju prava na bolovanje i plaćeni godišnji odmor, obavezni su da rade praznikom, a porezi i doprinosi koji im se uplaćuju su minimalni. Pored toga, sve troškove rada snose sami, od nabavljanja opreme, preko goriva, korišćenja i amortizacije sopstvenog vozila, popravki…

„Bio sam prijavljen preko agencije i nisam imao prava koja imaju radnici sa ugovorom o radu. Morao sam da kupim novi bicikl. Ovakav posao odgovara učenicima i studentima koji rade za džeparac. Nama malo starijima socijalno i penziono osiguranje kao i druga prava regulisana odgovarajućim ugovorom mnogo znače. Međutim, sistem je takav i sve tako funkcioniše“, objašnjava Gvozden.

U Vranju posluju Wolt i Glovo i angažuju otprilike po sedam dostavljača po firmi. Smatrajući da su u pitanju strane firme i da zbog malog broja radnika verovatno ne bi ništa menjale, dostavljači nisu ni vodili razgovore o tome da zajednički nešto promene kako bi dobili bolje uslove rada i svoja prava.

Niske ocene za platformske kompanije

Gvozdenov stav potvrđuje i projekat FairWork koji je u saradnji sa radnicima, platformama, zastupnicima i kreatorima politike, procenio platforme i poslodavce sa ciljem da se izgrade bolji i pravedniji uslovi za platformske radnike. FairWork izveštaj za Srbiju sadrži ocene digitalnih platformi u odnosu na principe poštenog rada, odnosno pošteno plaćanje, uslove, ugovore, menadžment i zastupanje radnika. Prema izveštaju, ocene kompanija za dostavu su niske i pokazuju da ima mnogo toga da se uradi u srpskoj platformskoj ekonomiji. Neophodno je da se stvori takvo pravno okruženje koje će radnicima omogućiti pristojnu zaradu i adekvatne ugovore, doprineti povećanju bezbednosti i zaštite zdravlja na radu i omogućiti da se čuje i glas radnika.

Povodom preporuka pomenutog izveštaja istaknuti pravnik dr Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo u Beogradu, kaže da nije optimista. „U Srbiji ne postoji ni začetak radnog zakonodavstva kojim bi bili regulisani ovi oblici rada, a očigledno da za to nema ni političke volje (prosto je neverovatno da donosioci odluka ne vide ogromnu rupu koja zjapi u zakonodavstvu, tako da je verovatnije da su iz samo njima znanih razloga rešili da zanemare ovaj problem)”, piše Reljanović u autorskom tekstu za Peščanik.

Realnost je, međutim, da uprkos ozbiljnim problemima ljudi ostaju u ovom poslu. Zbog zarade, slobode, dinamičnog posla, rekreacije… I možda najpre zato što nemaju alternative.

Veljko Ilić