Подаци су неумољиви. Сваке године у Србији 30 хиљада људи умре више него што их се роди (град величине Горњег Милановца или Вршца). Претходни попис показао је да смо народ у фази дубоке демографске старости (просечна старост преко 40 година);следећа фаза је фаза потпуног изумирања, тзв.најдубље демографске старости, после које опоравка нема. У страху да ту фазу већ нисмо дочекали, идемо у сусрет овогодишњем попису. У складу са претходним пописним резултатима, просечно домаћинство код нас бројало је три члана, а удео младих до 14 година био је свега 16 одсто, док је старијих од 60 година било 17 одсто. Године 2004. било је закључено 30% мање бракова него 2000. године, а преко милион људи живело је само: као неудати, разведени, удовци и удовице. Уверени смо да је сада и горе.
Ова суморна демографска слика у којој Србија изумире огромном брзином, у којој је све више стараца, а све мање деце, све више пензионера, а све мање ђака, све више туге растајања, а све мање радости рађања, морало је оставити тешке и разорне последице по српско образовање. О томе најбоље говори чињеница да је број ученика у школској 1995/96. години у основним и средњим школама Србије било близу милион и 114.000, док је школске 2007.-08. било свега 930.000 ђака. То значи да је, пре свега, због негативног прираштаја становништва, за 12 година систем изгубио 184.000 ученика. То је цео један град величине Ниша. Данас су подаци свакако драматичнији. По изјави потоњег министра просвете, само у време његовог министровања из система је нестало преко 10.000 ученика. И ове школске године тај самопоништавајући процес се наставља. У Чачку, рецимо, ове школске године уписано је 230 „првачића“ мање но претходне године. На нивоу целе Србије, то је близу 5 хиљада.
Због свега овога Унија сматра да је задатак свих задатака ове и сваке власти прекинути ову погубну спиралу самонестајања Србије. Један део тог настојања је и да се целокупна јавност упозна и суочи са овим наведеним подацима. Зато и цинично и неваспитано и арогантно изгледа када власт и медији у први план стављају случај наногвице једне фолк певачице, одузете јахте једног медијског могула, дилему за или против геј параде, када се пред државом и друштвом јавља пошаст и драма самонестајања.
Због економских миграција становништва Србије, изазваних транзицијом и кризама, потпуно се распао и систем мреже школа. Тако да данас имамо случај да у 66 посто школа иде само 9 посто ђачке популације, док у осталих 34 посто иде 91 посто ђака. Само у четири српска највећа града (Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу) иде 51 посто ученика. Када се томе дода податак да у 182 школе иде 1 до 5 ученика и да у 4600 одељења иде испод 15 ученика, јасно је да је са економског становишта оваква мрежа школа неодржива и за економски развијеније земље од наше.
Има ли излаза из тамног вилајета српског образовања?
Статистички подаци говоре да се у последњих 15 година у српском образовању догађају два нелогична процеса. Са једне стране ученика је све мање, док број запослених перманентно расте, уз стагнацију броја одељења. Главни разлог за ово су негативан прираштај становништва, погрешна и недовршен реформа образовног система, лош Закон о основама система образовања и васпитања, неадекватан систем финансирања, политизација образоног система, велика овлашћења директора школа, одсуство контроле министарства просвете у процесу пријема радника, као и настојање сваке нове власти да се за време њеног мандата искаже што веће запошљавање, уз обавезно довођење у систем својих партијских кадрова на места сарадника, школских управа и директора школа. Последица тога је и око 30 посто запослених у статусу радника на одређено време, радника са непуним радним временом и забрињавајуће великом броју нестручних наставника. Све ово налаже да се хитно предузму мере на уређењу система, посебно при пријему нових радника и начину финансирања школа. Започета рационализација броја одељења и запослених мора да садржи и адекватан социјални програм, прерасподелу фонда часова, пензионисање оних који имају услов за пензију, прераспоређивање једног броја запослених на рад у одељењима за образовање одраслих, стручно заступање наставе и др.
Овим мерама број запослених би се до 2015. године смањио са 7.500, од чега око 1.300 годишње због редовног одласка у пензије и 200 -300 због смањења броја одељења, што не изискује нека посебна додтна средства.
Обзиром да су прогнозе демографа песимистичне и да се и до 2015. очекује даље смањење броја ученика, потребно је и закон о основама система у том делу прилагодити европским стандардима спуштањем броја ученика на 25 по одељењу. Истовремено би растао број наставника који би радили у одељењима за образовање одраслих и тиме се делимично амортизовао вишак запослених.
Ако се у овоме не истраје и систем не стабилизује до школске 2014/2015. године, када се по новом Закону о основама система образовања и васпитања прелази на систем финансирања по ученику, доћи ће до великих проблема у раду школа, посебно оних са малим бројем ученика и средњим школама са образовним профилима на којима се уписује мали број ученика.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.