Zrno kukuruza

Stara je istina da čoveku može svašta da se desi, alli isto tako nije lako izaći iz
tog illi tih dešavanja. Neke priče možda mogu biti istinite iako liče na dobar vic.
Jedna od najvećih opasnosti za živog čoveka je umišljanje, kako sopstvene
veličine, tako i drugog identiteta.
Umislio tako jedan značajan čovek da je zrno kukuruza i od toga počinju svi
njegovi problemi.
Kada vidi kokoš ili petla trči i beži kao izbezumljen. To naravno nije moglo
proći bez ozbiljne dugogodišnje terapije u jednoj renomiranoj ustanovi koja se
bavi narečenim problemima.
Posle dugogodišnje terapije konzilijum obavlja poslednji razgovor sa već gotovo
izlečenim pacijentom i dolazi do zaključka da je terapija uspela i da bi pacijent
mogao uskoro da bude pušten kući.
U razgovoru on navede da je svestan da je čovek i da nije zrno kukuruza i da je
to njegovo umišljanje prošlost. Pokazaše mu kokošku i petla na slici i on kaže
da nema problem više sa tim.
Dolazi i dan otpusta i pacijent se pozdravi sa svima i krene polako kući
Negde na pola puta sretne kokošku i poče da beži kao izbezumljen, te tako sav
oznojen i sa zadnjim atomima snage utrči u ustanovu ponovo i poče da moli za
pomoć.
Konzilijum ga opet primi i upitaše ga da li je svestan da je čovek, a ne zrno kukuruza?
On reče DA. Ja znaz da sam čovek, ali ONA ne zna.
Negde u ovu priču se može smestiti i naša priča o putu u Evropu.
Mi hoćemo tamo, ali Evriopa to ne zna.