Svoj među tuđima, tuđ među svojima

Svoj među tuđima, tuđ među svojima

Sedište u avionu Austrian Airlines bilo je više nego tesno za nas trojicu. Nasmejana stjuardesa i moj sused koji je sedeo do prozora, verovatno nisu mogli ni da naslute da u glavi sredovečnog putnika koji sa kartom u jednom pravcu leti prema svojoj domovini, biju bitku dvojica zadrtih i nepomirljivih likova i da njihova konstantna rasprava svakog trenutka može da preraste u ozbiljnu tuču. Pažljiviji posmatrač bi, možda, po čvrsto stegnutim vilicama i blagom trzanju desne ruke mogao da nasluti kakva se oluja odvija u mojoj duši, ali ko uopšte ima vremena da posmatra ljude oko sebe. Ostalo mi je samo da ih pustim da se bore sve dok jedan od njih ne odnese konačnu pobedu.

Počelo je još na aerodromu u Torontu. Kanađanin u meni, koji je proteklih nekoliko meseci mirovao i naizgled kapitulirao pred Srbinom (koji, takođe, obitava u meni), krenuo je u ofanzivu pokušavajući da me odgovori od suludog poteza:

Kanađanin: Vrati se, vrati se. Imaš još vremena. Prežali tu glupu kartu i priznaj sebi da si reagovao impulsivno, da su te ponele emocije…tebe tako racionalnog. Vrati se u sigurnost udobnog života i zaboravi na tu ideju o konačnom povratku . Znaš i sam koliko je to nerealno.

Srbin:  Uh, al' bi mi sad leglo nešto žestoko. I nađi, majke ti, gde se isključuje taj dosadni Kanađanin. Ne mogu da živim od njega već šesnaest godina. Lepo me ubi kol'ko je dosadan. Ajde idemo kući.

Kako smo se približavali Evropi, turbulencija u mojoj glavi bila je sve jača. Ova dvojica nisu prestajala da se svađaju, nadvikivali su i nadjačavali jedan drugog, da sam se u nekim trenucima čudio kako se ostali putnici ne žale na nesnosnu buku koja je dolazila iz moje glave. Negde na pola Atlantika izgledalo je da Kanađanin ima osetnu prednost i da će odneti pobedu, ali kako se ona figurica aviona na ekranu ispred mene sve više približavala Beogradu, on je postajao sve tiši i tiši, da bi kada su točkovi zarulali po surčinskoj pisti, konačno utihnuo iscrpljen, umoran i spreman da prizna poraz.

Nasuprot njemu, Srbin u meni je likovao, urlao od sreće, pevao neke patriotske pesme, smejao se kao lud i, uopšte, ponašao se vrlo detinjasto i neprimereno datom trenutku.

Srbin: Konačno! Srbija…Srbija…Srbija! Udahni duboko, pogledaj lepotu koja te okružuje, oslušni svoj jezik i uživaj! Vratio si se kući! Bravo, majstore!

Kanađanin (koji je rešio da skupo proda svoju kožu i, ako ništa drugo, bar mi zagorča prve trenutke u domovini): Da, da..udahni doboko ovaj smrad od smoga i đubreta koje se raspada svuda okolo. Nasmeši se razdrljenim i neobrijanim divljim taksistima koji te vuku za ruku i misle da si ovca. Pogledaj u ovo sivilo i depresiju koja može nožem da seče. Uživaj, majstore. Stvarno si pametan.

Kako je počelo od prvog dana, tako se nastavilo i kasnije. Euforični Srbin i zajedljivi Kanađanin nisu prestajali sa bitkom ni jednog trenutka.

Srbin: Ovo ti je najbolji potez koji si napravio u životu. Svoj među svojima. Ima li šta lepše posle toliko godina provedenih u tuđini. Tu si gde pripadaš.

Kanađanin: Ti si tuđ među svojima. Ili svoj među tuđima, kako ti se više sviđa. Zar nisi svestan da si se odrodio, da ne pripadaš više ovde? Da si usvojio vrednosti koje tu ne prolaze, da si mnogo više Kanađanin nego što želiš da priznaš? Gledaju te kao svetsko čudo, kao budalu koji se vratio tamo odakle svi žele da pobegnu.

Srbin: Kako ovaj lupeta, pa to je strašno. Ne slušaj ga, molim te. Prošetaj  malo okolo i pogledaj u oči onih koji te okružuju. Videćeš sebe. Videćeš ono za čim si žudeo svih ovih godina. Videćeš ljude kojima je teško, ali koji se bore i žive svoj život. Koji imaju snage za smeh, koji nisu izgubili radost i vedrinu. Seti se samo licemerja i hladnoće sa kojom si živeo i sve će ti biti jasno. Sa Srbima bar znaš na čemu si.

Kanađanin: Idi, prošetaj se i budi srećan ako se vratiš kući čitav. Ako te ne rastrgnu psi lutalice.

Srbin:  Javi se prijateljima koje nisi video godinama. Idi da vidiš rođake koje si skoro zaboravio. Osetićeš ono što nisi odavno. Ljudskost i toplinu onih koji se raduju što te vide. Onih sa kojima si odrastao i koji te najbolje razumeju.

Kanađanin: Da, da..“Prijatelji“ te se, verovatno, više i ne sećaju, a i ako te se sete baš će od svoje muke imati vremena za tebe. Ha, ha. A rođaci, pa oni mnogo više vole da si ostamo tamo gde si bio. Odande si bar mogao da im pošalješ koju kintu. Stvarno si naivan.

Srbin: Samo čekam da mi se namesti na desnu. Onda će da ućuti za sva vremena. Ne mogu više da ga slušam.

Kanađanin: Ne možeš zato što sam u pravu. Nemaš argumenata za raspravu i onda potežeš pesnicu. Tipično srpski.

Srbin: Argumente? Tipično kanadsko razmišljanje. Uvek su potrebni argumenti, činjenice, fakta…nešto konkretno, nešto opipljivo, nešto što može da se proda i kupi, nešto što može da se izrazi u dolarima…Je l' si možda čuo da pogled na Ušće nema cenu, da šetnja Knezom i lepota koja se preliva tom ulicom jednostavno ne mogu da se izraze ni u jednoj valuti, da radost u nečijim očima kada te vide vredi više od debelog konta u banci? Nije ti to palo na pamet glupi Kanuku, zar ne? Nije ti palo na pamet da postoje ljudi koji mogu da žive i da budu srećni i bez detaljnog finansijskog plana za narednih deset godina?

Kanađanin: Baš me interesuje kako ćeš da živiš od pogleda na Ušće i na lepe noge koje šetaju Knezom. Koliko znam to još nikom nije uspelo.

Srbin: Ma, opušteno čoveče. Snaći ćemo se mi. Ovo je Srbija.  Zemlja gde se ljudi snalaze. Kao stvorena za nas. Samo da se ratosiljamo ovog uljeza koji sve ume da pokvari. On ne ume da se igra, ne ume da se raduje, ne ume da uživa. On poštuje svaki, pa i najgluplji, propis. On ne prolazi kroz žuto, odbija da popije više od dva pića, mora uvek da bude politički korektan, njemu su isprali mozak…On čeka da mu država obezbedi sve, da mu kaže kako da misli, kako da se ponaša, kako da živi…

I tako…borba njih dvojice u mojoj glavi još uvek traje. Svađa, buka i rasprava ne prestaju. Samo, moram da priznam, da, kako dani prolaze, Srbin postaje sve jači i na dobrom je putu da potpuno ućutka rivala. Treba vremena, naravno, ali vreme radi za njega. Odnosno za nas. Ja, u stvari, navijam za Srbina i jedva čekam da se oslobodim ovog dosadnog Kanađanina koji se još uvek ponekad oglasi svojim unjkavim i monotonim glasom.

A onda ćemo opušteno. Srbin u meni i ja.