Protesti protiv izborne krađe 1996-’97 u Nišu su imali izuzetnu medijsku pažnju. Dolazili u Niš novinari, snimatelji i fotoreporteri najpoznatijih svetskih medija. Praćeni od strane domaćih „fiksera“, svi su bili zadovoljni: strani mediji zbog „priče iz prve ruke“, „fikseri“ zbog dobrih honorara isplaćivanih „na ruke“ i, na kraju, svi oni koji nisu mogli da vide u domaćim medijima, sem časnih izuzetaka, šta se dešava sa „šacicom slučajnih prolaznika koje plaćaju strane obaveštajne službe“, pa gledali na stranim TV preko satelitske televizije.
Japanska televizija je posle snimanja po Beogradu došla u Niš. Fikser im je bio gradski lik, koji je između ostalog i televizijski čovek, producent na jednoj našoj televiziji. Završili Japanci posao, snimili sve što su hteli i posle toga, zajedno sa fikserom, otišli u kafanu na ručak. Kafanu pamte svi gurmani u Srbiji, Joca i Nena. Danas je više nema, Joca umro, a Nena izdala lokal. Roštilj im je bio prvoklasan, reprezentativan, najbolji u gradu. Naručili Japanci, oval bio pun. Sve pojeli. U ovalu ostala samo „moča“. Fikser, dok su se lagano pripremali da plate i pođu, uze parče pogače, i poče da „macka“ po ovalu. Zbunjeni Japanci upitaše šta on to radi i što jede prstima. Zbuniše fiksera, ali samo za trenutak. Pošto je znao da nema logičnog prevoda za „moču“ i „mackanje“, reče da je to čuveni specijalitet – „Srpski harakiri“. Poslovično precizni i novinarski znatiželjni Japanci upitaše da li i oni mogu da probaju. Kada su probali, fikser je morao da naruči kod konobara još jedan oval, ali samo sa močom, i pogaču. Nisu dugo čekali jer se kod Joce i Nene u to vreme čekalo za slobodno mesto i bio je veliki promet u ovalima, punih mesa iz pravca kuhinje, a sa „močom“ u kontra smeru. „Mackali“ Japanci moču, uvereni da jedu specijalitet „Srpski harakiri“. I oduševili se. Konobari i kuvarice im nudili još, ali njihova kultura i ponos im nisu dozvolili da džabe „mackaju moču“ ili „Srpski hrakiri“ više od jednog ovala, na žalost konobara i kuvara koji su mislili da na takav način skrate proces pranja ovala. Znate ono kad’ se ohladi „moča“? Ni Feri sa reklame ne pomaže, samo mišići. Dođe tako i 5. oktobar. Poslali Japanci ponovo ekipu, ali ovog puta u Beograd. Ekipa nije ista, novinar iz ekipe koja je bila u Nišu u međuvremenu postao direktor televizije. Poslao ekipu da napravi priču o demokratiji u Srbiji, u Beogradu i na još po nešto. Sačekao ih fikser na Surčinu, ovga puta drugi, oni seli kod njega u kola i krenuli ka Beogradu gde je trebalo da se smeste u hotel i sutra da snimaju. Pošto je bilo vreme ručka, fikser ih upita gde i šta bi hteli da ručaju, a Japanci u glas: Kod Joce i Nene. Džabe im fikser objašnjavao da je to 250 kilomerta daleko. Ne, rek’o direktor. Stigoše nekako do Joce i Nene, dođe konobar, šta da naruče, međutim, Japanci ponovo u jedan glas, samo sada „Srpski harakiri“. Gleda ih konobar, gleda fikser, gledaju Japanci njih i čude se, šta, nema „Srpski harkiri“!? Rekao im je direktor da to obavezno naruče, što to znači da je to u neku ruku naređenje. Konobar zove gazda Jocu, Joca Nenu, ma jok, niko ne zna za „Srpski harakiri“. Fiskeru sine u momentu. Pozva onog prvog fiksera, koji je vodio ekipu sa protesta ’96-’97 da ga pita šta je to „Srpski harakiri“. Kada je napokon sve razjašnjeno, naruči fikser pun oval roštilja i pet pogača. Fikser Srbin jeo roštilj, a Japanci specijalitet kafane Joca i Nena, „Srpski harakiri“ mackali. Moču. Što, pa zar mi ne jedemo kad odemo kod njih ono što nam oni kažu, možda ne mogu drugačije da ga prevedu pa nas zajebavaju!?
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.