Poziv na mir i uzdržavanje od nasilja nije, kako to nastoji da predstavi većina srpskih medija, glavna poruka saopštenja Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve izdatog nakon što je klancelarka Angela Merkel rekla da Srbija nije ispunila uslove za EU. Reč je, zapravo, o čisto političkoj priči čiji duh je usklađen sa pristupom rešavanju kosovske krize koji otvoreno zagovaraju konzervativne i ultranacionaliostičke opozicione partije.
Svakako najvažnija poruka iz tog saopštenja upućena je premijeru i vladi od kojih se traži da ne napuste “srpski narod Stare Srbije” radi “himere koja se zove status kandidata za članstvo u EU”. Sinod primećuje da je EU pogođena krizom, da je ideologizovana i mitologizovana, da joj preti raspad. Preporučuje da se “otvoreno i časno” odustane od kandidature i da se potraži neki drugi model za budućnost u “muzltipolarnom svetu koji već jeste realnost”. Ukratko, EU je mit, himera (neostvariva zamisao, mašta, priviđenje), a Kosovo (Stara Srbija) je realnost kojoj se treba okrenuti kao prioritetu.
U saopštenju se za Albance koristi termin Arbanasi, a za Kosovo Stara Srbija (korišten do Drugog svetskog rata, ali se ni Milošević za života nije setio da ga vrati). Impresivna je tišina koja prati ovo otvoreno mešanje crkve u politiku, pozivanje na poništavanje tekovina moderne istorije i povratak na gotovo srednjevekovne postulate. Čak se i izrazito proevropski orijentisana opozicija nije uzbudila, verovatno računa da nije dobro ulaziti u bilo kakav sukob sa sve moćnijim sveštenstvom.
Ako bude kritikovana od strane vlasti, crkva, naravno, može reći da je samo izrazila svoj stav za koji veruje da se poklapa sa stavom naroda i da je, u osnovi, sledila zvaničnu državnu politiku koja lepo kaže da Kosovo nećemo priznati ni posredno ni neposredno i da je to odbrana nacionalnih interesa. Crkva, u tom kontekstu, samo pokazuje “nacionalnu budnost”, ukazuje vlasti na ozbiljna skretanja sa pravog puta, upozorava je da se drži svoje misije.
Saopštenje Sinoda je usledilo u trenutku kada su se stvari zaoštrile do kraja i kada je počela da preti ozbiljna opasnost da vlastu podlegnu volji “himere” i tako Srbiju odvedu u mitske prostore, kako ih vide vladike. Vlasti su odlučile da stoički podnose udarce pa su nastavile pregovore sa Prištinom i marginalizovale stav Sinoda u medijima. Ali, oni koji ga budu čitali ili slušali saopštenje, zaključiće da je sačinjeno u dosluhu sa svetovnom vlašću pošto nikakve reakcije iz vladajućih krugova nije bilo.
Ne bi se, dakle, nikako smelo ćutati. Vlast bi morala ili da podrži pravac koji sugeriše Sinod, ili da se od njega ogradi. Ali, slutim da neće učiniti ni jedno ni drugo jer joj je nekako najzgodnije da ćuti, čeka da se stvar sama po sebi reši i da stanovništvo samo dođe do spoznaje da se integrisano upravljanje graničnim prelazima mora prihvatiti, kao što će morati da se prihvate i neke druge teške i neprijatne stvari.
Vredi li uopšte polemisati sa stavom crkve o tome šta je realnost, a šta himera? Ne vredi jer bi upuštanje u polemiku značilo da se, na primer, unapred prihvati da ni evro uopšte nije realnost nego mit. A takav stav mogu da uvažim samo ukoliko vladike pred Patrijaršijom u Beogradu svečano spale sve svoje zalihe ove himerične valute. Držim da bi to mogla da bude poprilična vatrica, lomača čak.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.