SAMO DA SE NE RADI

Prošao je Uskrs, „najradosniji hrišćanski praznik“, a evo, već nam na vratima kuca drugi praznik. Iako nam je džep postao tanji ili prazan, to nije razlog da se ne proslavi i Prvi maj, praznik rada, onako kako dolikuje tom prazniku, uz roštilj, pivo i muziku. Protekle nedelje sam u bila svedok dogovora i pregovora, pa čak i dva puta žustre rasprave na krucijalnu temu: „Gde otići za Prvi maj?“ U Ćošku, na Pržar, Aleksandrovačko jezero, Vlasinu ili na neko drugo mesto? Da li kupiti dve gajbe piva ili pak tri? Koliko vina a koliko rakije?“ Koje meso okrenuti na roštilju i u kojoj količini? Ipak, najzanimljivije mi je bilo njihovo osluškivanje vremenske prognoze i pogledi ka nebu: da li će i tog dana padati kiša jer danima ne prestaje da pada? Hm… to je zaista veliki razlog za brigu, htedoh ironično da prokomentarišem, ali se ugrizah za jezik i odlučih da ostanem i dalje nemi posmatrač. Mnogi Vranjanci jedva čekaju neki praznik da bi se okupili, najeli i napili. Doduše, za tako nešto im i ne treba praznik kao izgovor, bitna je volja i želja, a jedina razlika je u tome što praznici podrazumevaju i neradne dane, pa su onda „opušteniji“. Verujem da svako od nas zna da je 1.maj praznik rada. Ali, kada bismo uradili anketu sa pitanjem šta se desilo tog dana pre 128 godina, i zašto se uopšte slavi ovaj dan, sumnjam da bismo dobili mnogo tačnih odgovora. Uostalom, kad malo bolje razmislim, zar je nekome bitno šta se dogodilo 1. maja davne 1886. godine u Čikagu? Zar su bitne žrtve radničkog pokreta koji su se borili za veća prava radnika? Bitno je da se slavi uz muziku, piće i iće. I najbitnije – da se ne radi!