RUČAK U NEDELjU

Priča se zove „Ručak u nedelju“, a ne „Nedeljni ručak“ zato što ovaj poslednji naziv pretpostavljla instituciju trpezarije kad keva u tacnih 14:30 (ne u 14:29 i ne u 14:31) iznese gigantske količine predjela u vidu kajmaka, sira, kulena te potom supe, rinflajša (kako li se to pravilno kaže – valjda rinDflajs?), sarmi k’o konjska glava i za kraj palačinke sa orasima u kremu. 
E to je nedeljni ručak. 
Ovde se samo radi o ručku u sedmi dan nedelje koga nam je Bog ostavio da ga praznujemo i da ne radimo ništa. I sedim ja tako pre jedno mesec dana, a napolju nedelja i lep dan i nigde nikoga jer je sve zbrisalo na Adu i tako negde. 
Posto me je uhvatio neizdrž, rešim ja da sebi skuvam nešto za ručak. 
Plata još nije bila stigla pa sam živeo k’o student (skupljao sam kintu po fiokama i ispod kreveta gde se odavno otkotrljala, a mene u vreme izobilja mrzelo da se podvlačim). 
Imao sam, međutim, malo paradajza, belog luka, podebelu koru od sira parmezana i nešto peršuna i začina u kredencu, pa sam nakon podužeg razmišljanja i prebrojavanja crkavice odlučio da sebi spremim plavi patlidžan.
E sad, traženje dobrog plavog patlidžana u nedelju oko kasnog popodneva, kad su na pijaci ostaci od jutros je izgledalo kao ono traženje izvora žive vode u ruskim bajkama. Pošto sam potrošio otprilike pola rezervoara goriva, nađem ja par lepih patlidžana u jednom od ovdašnjih tržnih centara.
Sav srećan i već jako gladan odem kući i spremim sledeće:
Isekao sam one patlidžane na tanke kriške (nisam ljuštio, to sam video da ne rade u Rijeci Reževića, prestonici Paštrovića od kojih je Kanjoš Macedonović, i dopalo mi se), posolio, stavio u dubok tanjir, poklopio i ubacio u frižider da se ocedi ona vodurina, pa sam u međuvremenu oljuštio beli luk i paradajz.
Našao sam tiganj, nalio maslinovog ulja i propržio 4 sitno iseckana čena belog luka da požuti i dodao onaj oljušteni paradajz, soli i bibera i onda dinstao dok ne bude gusto. 
Onda sam na drugu plotnu stavio rešetku iz rerne, pa na njoj kao na roštilju prepekao onaj patlidžan. Jedno parče sam malo zaboravio pa je došlo k’o iz krematorijuma, ali su ostala ispala baš fino.
Pa sam ih lepo složio na tanjir i o’zgo sručio onaj prženi paradajz i beli luk i maslinovo ulje i narendao parmezan (nekako ne volim onaj iz kesice – kad mi ga narendaju oni to mi je kao da neko drugi upravlja mojom sudbinom – oću ja da ga rendam koliko ‘oću i kad ‘oću, a i fakat ukusniji je).
A imao sam i flašu crnog piva.